Logor Hrastovača u Kličevcu je bio jedan od brojnih pomoćnih radnih logora u Istočnoj Srbiji. Svim tim logorima je direktno komandovao Franc Nojhauzen, poverenik za privredu vojnoupravnog komandanta Srbije. Logor u Kličevcu, kao i logori koji su bili izgrađeni u Kostolcu, Majdanpeku, Rudnoj Glavi, Boru, i mnogim drugim mestima služio je za podizanje nemačke privrede na osnovu besplatne ili jeftine radne snage. U njih su sistematski sprovođeni prinudno radnici, kao zarobljenici, internirci ili obaveznici Nacionalne službe rada. Osnovni zadatak je bilo sistematsko izvlačenje rudnog bogatstva, posebno iz Bora (najvećeg evropskog rudnika bakra) i Prahova (rudnik pirita). Sedište Franca Nojhauzena bilo je u Srpskoj Crnji, na samoj granici Rumunije i Jugoslavije. U svom dvorcu, u Srpskoj Crnji, Nojhauzen je pokušao da sakrije pola tone Borskog zlata, međutim, sami Nemci, pre svih Herman Gering, su ga u tome sprečili. Nojhauzen je inače, nakon kapitulacije Nemačke, zarobljen i osuđen od tadašnjih Jugoslovenskih vlasti na mizernih 20 godina robije, što je, gledano sada iz ove perspektive, jako čudno! Još čudnije je to što je volšebno 1953. godine pomilovan! Franc Nojhauzen, komandant svih ‘’radnih’’ logora u Srbiji je umro kao slobodan čovek 1966. godine u Nemačkoj!?
Nemački šablon je bio veoma uhodan i razrađen: najpre bi oružane snage okupirale određenu teritoriju, da bi potom, Nojhauzenova organizacija “Tot“ počela organizovano da “ispumpava“ prirodna bogastva okuprane zemlje. Na teritoriji Srbije većina rudnih bogatstava su se nalazila u vlasništvu države. Nacistička Nemačka je smatrala, pozivajući se na međunarodno ratno pravo, da je to njen ratni plen zbog okupacije i pobede nad Jugoslavijom. Područje Istočne Srbije posebno je bilo bogato obojenim metalima (zlatom, bakrom), te je organizacija “Tot“ napravila niz logora, niz puteva i niz pruga kako bi neometano crpela ta rudna bogastva. Uz punu podršku vojnoupravnog komandanta čije su trupe fizički obezbeđivale pogone i rudnike, ali i neprekidan priliv prinudne radne snage (uz pomoć “Dirisa“- direkcije za ishranu Srbije i NSR-Nacionalne službe rada) sprovođeno je, u raznim oblicima, ropsko eksploatisanje ljudi i dobara. Tu, u takvoj situaciji nacisti su imali potpunu saradnju kvinsliške Nedićeve vlade. Ovakav proces je u tim okolnostima tekao relativno mirno i neometano od bilo koga.
Logori su imali simbolična imena i bilo ih je 33! “Drezden“, “Brin“, “Insbruk“, “Vien“, “Minhen“, “Grac“, “Bregenc“, “Bajern“, “Franken“, “Tirol“, “Vestfalen“, “Hesen“… Dobar deo njih su bili pomoćni logori i oni su služili za dopunu radne snage glavnim logorima. Bilo ih je i sa Srpskim imenima (Hrastovača, Gornjak, Laznica, itd.). Poseban logorski kompleks od oko 100 baraka izgrađen je nedaleko od Kostolca. Nemci su još krajem 1941. godine izgradili koncentracioni logor koji je bio pod direktnom upravom Gestapoa. Ovaj logor je izgrađen na Maloj Adi između Kličevca i Banatskog sela Dubovac, tu su dovođeni Jevreji i politički osuđenici, tako kaže komunistička istorija (petokraka stoji na crvenom spomeniku). Taj logor je nazvan Hrastovača ili Ostrvska Ada. Ovo ostrvo je bilo jako bogato šumom. U početku su Jevreji iz Banata, kasnije i zarobljenici iz ustaničkih krajeva Bosne i Srbije radili tu sve do prvih meseci 1942. godine. Sekli su šumu za potrebe okupatora. Životni uslovi u ovom logoru bili su veoma loši a radne obaveze veoma velike, te obaveze su logoraši izvršavali uz sadistička iživljavanja svojih čuvara. Jevreji u ovom logoru su najvećim delom stradali (podavili se) tokom velike poplave koja je adu zahvatila u proleće 1942. godine. Tu su takođe likvidirani i zarobljeni partizani a i ilegalni saradnici NOP iz Bosne. Usled tih zverstava veoma je bio smanjen broj radne snage pa su na Hrastovaču dovedene nove grupe za obavezni, odnosno prinudni rad.
Za novopridošle radnike izgrađen je još jedan kompleks baraka. Oni su tu službeno vođeni kao obaveznici Nacionalne službe rada (kuluk). U sastav logora ušlo je i nekoliko baraka za tzv. slobodne radnike koji su u Kostolcu radili kao rudari, njih su zapošljavali pojedini preduzetnici u okviru rada organizacije TOT.
Do kraja te godine najveći deo mobilisanih radnika bio je smešten u novoizgrađenim barakama. Međutim, ni tada svi obaveznici Nacionalne službe rada nisu imali rešeno pitanje smeštaja i ishrane. Svi ovi radnici korišćeni su na pretovarnim stanicama u Prahovu, Zaječaru i Paraćinu. Radnici NSR su se sami starali o svom smeštaju i ishrani, to je bilo zbog toga jer su oni imali plaćene dnevnice (mizerne, ali su ih dobijali u okupacionoj valuti). Barake su vremenom dozidavane i u njima su radnici spavali na improvizovanim ležajevima od slame, i to najčešće bez, ili sa samo jednim ćebetom.
U Hrastovači su u početku internirci i zarobljenici iz Bosne bili smešteni u šlepovima na vodi. U jednom od tih šlepova (barži) jednom prilikom je ostavljena zatvorena veća grupa ljudi bez hrane i vode i tako stravično pobijena. U teškom položaju bila je takođe i jedna grupa Jevreja (uglavnom mađarskih) koji nisu poslati u logore smrti (Mađarska je bila saveznik), već u radne logore. Međutim, i oni su surovo kažnjavani i ubijani u močvarama oko tog rečnog ostrva kraj Kličevca. Preostali mađarski Jevreji, koji su tu torturu preživeli, su ipak svi na kraju nastradali u pomenutim poplavama 1942. godine.
Slične podatke, ali novinarski sažete, možemo videti i u ,,Politici’’ od osmog septembra 1981.godine u rubrici “Da li znate?“. Pod naslovom “Radni logor smrti’’ napisano je:
„U julu 1941. na Ostrovačkoj Adi na Dunavu kod Kličevca otvoren je fašistički logor, koji se ubrzo pretvorio u logor smrti. Prvi zatvorenici bili su Jevreji, smešteni su bili pod vedrim nebom. Oktobra 1941. godine na adu su dovedeni zarobljeni partizani, pristalice Narodnooslobodilačkog pokreta i partizanske porodice iz Zrenjanina i Pančeva. Krajem avgusta 1942. godine na adu je doveden 801 logoraš iz NDH-a, iz logora Sajmište. Za vreme puta od Beograda do ade na Dunavu kod Kličevca, u prepunim šlepovima veliki broj logoraša je poumirao! Sve koji su pokušali iz šlepa da izađu na vazduh, stražari su poubijali i njihove leševe pobacali u Dunav. Zatvorenici su po ceo dan sekli drva. Loša ishrana i prljava voda Dunava, druge nije ni bilo, prouzrokovala je razna oboljenja! Tako zaraženi, tako oboleli logoraši su tu odmah i umirali! U logoru je umrlo ili bilo ubijeno ukupno 582 logoraša. Jedanaestog novembra 1942. godine od 801 logoraša koliko je poslato sa Sajmišta, inače NDH logor, ostalo je živo svega 89. Preživeo je svaki deseti! Vraćeno je 130 u NDH-a, ponovo u logor Sajmište u Beogradu gde su svi poubijani! Tu u Kličevcu, na Hrastovači, u toj ostrovačkoj grobnici zauvek su ostala 582 logoraša. Ostrvo je bilo ucrtano kao uzdužna zelena traka na mnogim geografskim kartama. Ova ada je tada bila dugačka oko 30km i protezala se uzvodno sve do ušća Velike Morave u Dunav, gde se nalazi selo Dubravica. Ona se nazivala i Kostolačka Ada zbog Kostolca, a nazivala se i Ada Hrastovača zbog hrastove šume u kojoj su logoraši radili.“ Sadašnja imena tih ada su: Čibuklija, Zavojska i Žilava!
O tom logoru postoje i svedočenja koja se u istoriografiji vode kao izvori koji su podložni proverama. Reč je, naravno, o sećanjima ili zabeleškama na osnovu tih sećanja. Tako dolazimo do jednog zanimljivog izvora, priče preživelog logoraša. Taj logoraš je sedamdesetih godina sačekivao kod spomenika na Hrastovači, marširajući stroj omladinskog partizanskog odreda, koji se tada tradicionalno kretao, kvazi stazama odreda “Veljko Dugošević“, da bi tu iznosio, tim mladim naraštajima, svoja sećanja na događaje u Hrastovači. Ne zna se da li je on još uvek živ, ali tada je, trideset i pet godina posle rata, govorio o detaljima koje je lično doživeo u logoru. Između ostalog, spominjao je šta se u Hrastovači radilo i kako su ti radovi izvođeni. Njegova pretpostavka je bila da su Nemci pravili lansirne rampe za ,,Fau 1’’ i ,,Fau 2’’ rakete kako bi gađali nastupajuće vojne snage SSSR-a! Priča je kružila tih godina, ali na samom terenu se ništa nije moglo videti što bi moglo poslužiti kao dokaz! Reč je bila o veoma velikim, a ne o malim postrojenjima od kojih nikakvog traga nije bilo!? Moramo uzeti u obzir da navedeni logoraš nikako nije mogao imati širu sliku dešavanja, kao što je i mi sada nemamo, jer se borio za sopstveni goli život, a njegovo jedino okruženje su bili barake, Dunav i radilište na adi.
Drugi izvor je nešto precizniji i pisanog je tipa. Reč je o skici za buduću monografiju sela Kličevca koju je amaterski koncipirao (iz onoga što je lično znao ili iz priče meštana) na dvadeset dve strane napisao i obradio Aleksandar Jović, zvani “Cane Babej“, potomak Kalpaka, rođen 1919. godine u Kličevcu. Obrađujući razne oblasti iz života i istorije sela, on se dotakao i logora Hrastovača. Prema njegovim saznanjima, seču drveća je obavljalo za nemačke potrebe Slovenačko preduzeće “Jamnik“, a radove je organizovao i sprovodio, pod nemačkim nadzorom, inženjer Vojin (prim. aut. nepoznato prezime). Radnici su bili angažovani preko već spomenute Nacionalne službe rada. Oni su bili plaćeni za svoj posao. Međutim, znatno veći broj radnika bili su zarobljeni studenti iz Krajine koje su tu doveli Nemci iz logora Banjica. Isti ti studenti su dovoženi u logor Hrastovača šlepovima. Kličevački ribari su, koliko su smeli, dobacivali logorašima hleba i druge potrepštine, a jednom prilikom su uspeli da spasu jednog logoraša, tako što su ga sakrili u ribarskom čamcu prekrivši ga travom… Taj logoraš je bio iz Vojvodine i veoma je moguće da je reč o istom onom čoveku koji je u prigodnim prilikama komunističkoj omladini na Hrastovači evocirao svoje logoraške uspomene. Taj veliki podvig izveo je kličevački ribar Aleksandar Stević, zvani “Cane Bajkić“. Na mestu gde je bio logor mesna organizacija Saveza boraca Kostolca podigla je skroman piramidalni obelisk i taj spomenik je redovno, četvrtog jula, obilažen.
Kao što se može videti, ličnih sećanja i zapažanja je veoma malo i nisu pouzdana jer niko nije imao potpunu sliku tadašnjih događaja. Tek mnogo kasnije, naši istoričari su mukotrpnim radom, pretražujući nemačke arhive, ali i publicistiku iz tih godina, uspeli kako – tako da sklope jednu koliko – toliko celovitu sliku o dešavanjima u logoru Hrastovača.
Nadam se, da se ovim skromnim tekstom i ja priključujem poštovanju za sve žrtve toga bezumnoga rata.
Dragiša Lazić
Povezane vesti
Zabela treća na svetu, Kruševljani osvojili srebro
Munje osvojile Požarevac – 24 medalje za istoriju mladog kluba
Vremenska prognoza za subotu, 17. oktobar