NEPOŠTOVANJE POSLEDNJE NJEGOŠEVE ŽELJE

…kad komunisti sahranjuju pravoslavnog vladiku…

            Vek i po se svi Srbi, a naročito Srbi iz Crne Gore, ponose jednim od svojih najvećih pesnika. Petar II Petrović Njegoš nije bio samo veliki pesnik, već i državnik i crkveni poglavar. Kada je 1851. godine umro od tuberkuloze u 38. godini života, već je ostavio dubok trag u istoriji našeg naroda. Posle dugog i bezuspešnog lečenja, shvativši da mu se bliži kraj, na samrti je rekao: „Evo me na ždrijelu vječnoga doma… Kopajte  me u Lovćen kod nove crkve.“

Na vrhu Lovćena, sa koga se, kažu, vidi cela Crna Gora, sagrađena je bila skromna kapela, u kojoj je vladika želeo da bude sahranjen, kao što i priliči jednom monahu. Zbog straha da bi skadarski Turci mogli da oskrnave lovćensku kapelu, Njegoš je 21. oktobra 1851. godine privremeno sahranjen na Cetinju, uz svog strica, Petra I Petrovića Njegoša. Tek četiri godine kasnije su posmrtni ostaci preneti gde im je i mesto. Tom prilikom je otvoren kovčeg, u nadi da je telo ostalo netruležno, ali je čitava ostala samo desna ruka.

Tokom I svetskog rata, kapela je teško oštećena u bombardovanju austrijske vojske. U noći između 12. i 13. avgusta 1916. godine, okupacione snage su prenele Njegoševe kosti na Cetinje, da bi na mestu kapele podigli veliki spomenik u čast austrijskog osvajanja Lovćena. Do toga, srećom, nije došlo.

Septembra 1925. godine, završena je obnova kapele, tako što je bila potpuno jednaka staroj. Istog meseca su Njegoševe mošti vraćene u sanduku koji su nosili arhijereji Srpske Pravoslavne Crkve i članovi vlade, predvođeni kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, koji je bio sin srpskog kralja Petra I Karađorđevića, a po majčinoj liniji, unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića i potomak dinastije Petović – Njegoš.

U Drugom svetskom ratu, italijanska vojska je oštetila kapelu, ali šteta nije bila velika kao ona koju je načinio prethodni okupator.

Posle rata crnogorska komunistička vlast donosi odluku da se na mestu Njegoševe kapele sagradi mauzolej prema nacrtima vajara Ivana Meštrovića.

Uprkos brojnim protivljenjima, prekršen je Njegošev zavet, srušena je do temelja kapela, koju je podigao za života da bi mu bila večni dom i 1974. godine sagrađen mauzolej.

Prilikom rušenja kapele, nekoliko radnika muslimanske veroispovesti je dalo otkaz jer nisu želeli da učestvuju u ovom svetogrđu, što je u doba komunizma bio veliki skandal.

Tone nalepšeg i najfinijeg kamena i mermera, kilogrami zlata, silno bogatstvo sada unakažava grob jedne od najvažnijih ličnosti srpske istorije.

Kakav je to apsurd!!! Čini se čast nekome tako što se brutalno gazi njegova poslednja želja, i skrnavi svetinja, skromna u očima materijalista, ali ogromna za duhovnika.

Tako je vladika Njegoš jedini monah u pravoslavlju koji ima grob kao da je bio egipatski faraon.

Svojim je državničkim, i još više književnim delom, Njegoš sebi sagradio najgrandiozniji spomenik, a onom se odvratnom mauzoleju može diviti samo neko ko ne poznaje ni pravoslavlje, ni samog Njegoša.