Sve što je potrebno čoveku nalazi se između ovih veličanstvenih korica.
Ljubav, vera, nada.
Ah ta ljubav…od nje sve polazi…Zaiskri iznenada i izgoriš u njenom plamenu, i tako sagoreo budeš radostan i večan. Nekad se ta iskra ne pojavi, ali ostaje vera da će se pojaviti, i nada da je ovekoveči.
Poređenja?
Nekad se nesvesno rađaju u našem umu. Dakle, na jednoj strani imamo trojac: LjUBAV, VERA, NADA – na drugoj PROŠLOST, SADAŠNjOST, BUDUĆNOST. Ako, je ljubav, zaista ljubav, ona prava koja se samo jednom pojavi iz dubine čežnje i želje za davanjem i uzimanjem u istoj ravni, ne može nikad da bude prošlost. Postoji li prošlost? Verujem da ne postoji. Tu je, možda skrivena u rukavu, džepu jakne, kosi, pogledu…. ali tu je. Ako bi se na neki način (a taj način ne postoji ma koliko se trudili da ga pronađemo) uništili prošlost, na čijim temeljima bi stasavala sadašnjost i kako bi se razgranala budućnost. Ovakva ili onakva – srećna ili nesrećna, svejedno, ali postoji. Do nas je kakva će ona biti. Ljubav nikad ne može da bude prošlost. Vera nas učvršćuje u sadašnjnosti, a nada podstiče volju, želju, stvaranje budućnosti u kojoj će svako od nas imati svoj trag.
Zbirka poezije „Srpkinja“ Danijele Milanove, samo potvrđuje da je moj način razmišljanja ispravan (bar ja tako mislim).
Dovoljan je naziv zbirke „Srpkinja“ pa da se zamislimo….To je to. Patriotizam i ponos što može sebe tako da nazove. I ne samo to…tu su i Srpkinjice u srpskoj narodnoj nošnji i zastava Srbije. Tu su boje koje upravo oznaćavaju da ljubav ne može biti prošlost. Crvena boja po Svetom pismu je Nebeska boja, plava je zemaljska a bela simbolizujue stetlost, sigurnost čistotu. Sve zajedno odišu puninom odraza ljudskog bića u svakom trenutku. Trenutak je i Srpska narodna poslovica na početku knjige „Običan život je jači od mudrih knjiga“. I nije slučajno odabrana baš ova poslovica. Život jeste na neki način jači, jer se mudra knjiga baš u njemu stvara, a ne obrnuto.
Danijela Milanova je stvorila mudru knjigu, koja će biti jača od ovozemaljskog života. Jedinstvena i originalnau u umetničkom izrazu, Danijela bez korišćenja stilskih figura „gađa pravo u metu“. I to je dobro, fantastično, genijalno. Retko ko se usuđuje da i one najintimnije stvari naziva pravim imenom, a ona to čini. Svaka stih je poseban i može da bude celina, a svi zajedno čine nadcelinu – život Danijele Milanove. Ona je ovoj knjizi dala dah, krv, svaku misao, dušu, život.Utkala je sebe u stihove zajedno sa onima koje voli. Radosna, brižna, buntovna, skikarka, glumica, dama u svilenoj haljini, majka i nana u trenerci, domaćica – srpkinja sa keceljom u kuhinji diše u stihovima i nesvakidašnjim naslovima: Srpkinja, Palačinke, Kritičari, Bez pameti, Licemeri, Veštičarenje, Grom, Pupak, Trešnja, Replika, Greška, Svetlost Pariza, San o sreći….
Neka Srpkinja Danijele Milanove ne sanja o sreći. Neka radosno živi, jer sreća je trenutak (kad dobiješ poklon, vidiš dragu osobu, neko te pohvali….) a radost klija iz srca, ona dolazi iz dubine duše, ona je u prirodi čoveka. Radost je uvek tu. Samo je treba izvući iz svakodnevnog događanja i dozvoliti se oglasi…
Priča o ovoj zbirci nije završena. I ne može se završtiti. Puna je života, radosti, ljubavi. Tu je i ona druga tajnovita strana. Tajne se nikada ne mogu otkriti, zato što želimo da ih razotkrijemo. Tajne se kazuju same…ako ne znate kako, i ako ne čujete glas Srpkinje, koja ih kazuje, pročitajte ovu knjigu. Verujte mi…vredi…
Autor: Zorka Stojanović
Povezane vesti
Zabela treća na svetu, Kruševljani osvojili srebro
Munje osvojile Požarevac – 24 medalje za istoriju mladog kluba
Vremenska prognoza za subotu, 17. oktobar