Ljubitelji fantastike sastaju se u Biblioteci u Kostolcu, Ogranku Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac, od 2016. godine.
Na sastancima, koji se održavaju u prostorijama biblioteke uživo, ali i preko grupe na Fejsbuku i četa na Viberu, obrađuju se različiti žanrovi fantastike, razgovara se o knjigama, stripovima, kao i o aktuelnim filmovima i serijama. U većini slučajeva, sastanci su tematski. Neke od tema koje su do sada obrađivane su: Istorija filmova fantastike; Urbane legende; Apokalipsa u knjigama, filmovima i serijama; Vile kroz različite mitologije; Magijski obredi različitih naroda; Zombiji u knjigama, filmovima i serijama; Roboti kroz knjige, serije i filmove fantastike; Upoređivanje popularne knjige R. R. Martina „Igra prestola“ i istoimene serije; Knjige Stivena Kinga; Civilizacija Naska; Civilizacija Inka i Maja; Dvorac grofa Drakule u Transilvaniji; Atlantida; Vinča; Tajna udruženja; Viteški redovi i dr. Neki sastanci su prošli u neformalnom razgovoru, a neki i u društvu naših poznatih pisaca, kao što su: Zoran Živković, Aleksandar Tešić, Miloš Petković, Nebojša Petković, Ivan Drajzl, Ivan Branković, Mladen Đorđević, Mladen Milosavljević, Nemanja Jovanov, Srđan Tomić, Duško Blagojević, Nešo Popović Šoneri, Nenad Gajić, Uroš Petrović, Goran Skrobonja i dr. Ljubitelji fantastike bili su učesnici više festivala, konkursa, tribina, išli su zajedno na više izleta, a i dobitnici su Povelje Niškog reda Zmaja, za izuzetan doprinos fantastici. Kao rezultat saradnje sa brojnim piscima, novinarima, bibliotekarima i blogerima – ljubiteljima fantastike, napravljen je serijal kratkih video priča na temu „Zašto volim fantastiku“ sa ciljem promovisanja fantastike, kao sve popularnijeg žanra u književnosti i kinematografiji. Akciji se odazvalo preko četrdeset učesnika iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Video priloge možete pogledati na Jutjub kanalu Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac.
U okviru kluba Ljubitelji fantastike, koji je svoje postojanje započeo kao radionica, nekoliko godina se sprovodila i radionica „Kreativno pisanje priča fantastike“. Mnogo lepih priča je ugledalo svetlo dana, a neke od njih su i objavljene. Priče su pisane po principu – neko od članova radionice bi predložio prve dve rečenice kao temu, a ostali bi nastavljali priču. Otkriveno je više darovitih pisaca među fantastičnim članovima kluba i napisano je toliko priča – dovoljno za jednu lepu zbirku, koja čeka da bude objavljena.
Neke od dosadašnjih tema:
· Probudio sam se u šumi, ležeći u pižami. Ne znam kako sam se tu stvorio, ali bilo mi je čudno, jer iznad mene je upravo proleteo zmaj sa jahačem na njemu.
· Uspeo sam da se ukrcam za poslednji let kući. Rekoše iz kontrole da su organizovali vanredni let za Orion.
· Stojim iznad groba, ali on ne leži u njemu. Taman sam mislio da ću večeras završiti, ali izgleda da moram sve iz početka.
· Nisam uspeo da zaštitim grad. Ova borba vec predugo traje.
· Čudovište me je ponovo oborilo u pesak. Morao sam da ustanem, jer je publika uzvikivala moje ime.
· Stajao sam na vrhu najviše kule na tvrđavi. Sunce je zalazilo negde iza mene, bacajući tako svoje poslednje zrake na vojsku koja se upravo pojavila na horizontu ispred.
· Šta se dogodi u Vegasu ostaje u Vegasu – verovatno je to i ona mislila kada me je prizvala da dođem u ovaj grad – grad greha, kako ga zovu. Dok čekam da se pojavi, bar malo da okušam svoju sreću u kazinu.
· Pročitao/la sam svoju umrlicu sa zbunjenošću. Piše da mi je sahrana sutra u 14 časova.
Priče možete pročitati na blogu https://ljubiteljifantastike.wordpress.com/
Na sastanku održanom 20. januara 2024. godine, odlučeno je da se nastavi sa radionicom „Kreativno pisanje priča fantastike“. Zadata je apokaliptična tema: „Sedim u sobi, okružen punim torbama, spreman za polazak. Bliži se kraj sveta i sirene sviraju kao poslednji poziv za silazak u bunker.“
Prvi od članova koji je odgovorio na temu je Miloš Lukić. Pročitajte njegovu verziju priče, a dobrodošli ste i da se pridružite našem klubu, ako volite fantastiku.
Apokalipsa – Miloš Lukić
Sedim u sobi, okružen punim torbama, spreman za polazak. Bliži se kraj sveta i sirene sviraju kao poslednji poziv za silazak u bunker. Niko ne zna da zapravo ni ne planiram da silazim dole. Niko nije hteo da me sluša kad sam uporno pričao da je to loša ideja, bunker je samo zamka sa jednim izlazom. Šta će se desiti ako nešto pokuša da uđe kroz uski spust. Svi će biti zarobljeni sa malim rezervama hrane, a bez rezervnog izlaza, sve dok opasnost ne prođe. Kakvo je stanje to neće biti skoro.
Moramo pronaći način da preživimo na površini. Tu su nam najbolji izgledi za preživljavanje. Stvorenja su došli jednog dana sa prvim sumrakom i do jutra se povukli. Mislili smo da je to sve izmišljena propaganda vlasti da izazovu neku paniku u velikim gradovima. Brzo smo se predomislili kad su se stvorenja vratila naredno veče sa zalaskom Sunca. Niko ni sada, posle nedelju dana, nije znao ni šta su, niti odakle su došla stvorenja. Jedni su pričali da su pala sa neba kao meteori, drugi da su izašli iz rupa u zemlji, treći da su isplivali iz morskih dubina. Ko će ga znati, a nije ni važno. Važno je bilo samo preživeti još jednu noć, pa još jednu i tako što duže istrajavati.
Sirene su počele redovno da se oglašavaju već trećeg dana kada je postalo sigurno da će se stvorenja vraćati od sada, kad se ustanovilo da je nastupila apokalipsa. U sumrak za početak opasnosti i u zoru za smanjenu opasnost. Iako nisu izlazili preko dana, dešavali su se izolovani incidenti. Pretpostavljam da stvorenjima zapravo smeta direktno sunce. Zahvalio sam Bogu ili nekoj višoj sili, šta god je postojalo, što se apokalipsa desila početkom leta kada je Sunce najduže na nebu. Što me je prenulo iz misli, treba brzo iskoristiti sumrak, da bar stignem do oboda grada i poslednjih kuća, zatim naći pogodno mesto za prenoćište. Stavio sam ranac na leđa i krenuo žurnim korakom. Već sam mogao da načujem tiho kretanje u dubljim senkama između zgrada.
Kretao sam se sredinom ulica gde je bilo najviše svetlosti. Trudio sam se da ne pravim preglasnu buku. Nisam bio siguran koliko stvorenja dobro čuju ili vide, ali najbolje je da ne rizikujem. Nije mi trebalo dugo do poslednjih kuća. Nadam se samo da je prva koju proverim prazna.
Na žalost, nije bilo kako sam se nadao. Taman kad sam se uhvatio za bravu da otvorim vrata začulo se lomljenje stakla. Brzo sam se bacio u obližnju visoku travu i proklinjući legao što niže uz zemlju. Trenutak kasnije sam shvatio da sam zapravo legao u koprive. Naglo sam zadržao dah dok mi je svaki milimetar otkrivene kože na telu i licu goreo oprljen koprivama. Uspeo sam par minuta da se ne pomeram, čuo sam samo sopstveno srce kako mi divlje lupa. Kroz prozor sam uspeo da vidim siluetu nečega kako se pomera gledajući kroz polomljen prozor da bi se konačno vratilo u tamu kuće. Imao sam sreće da me nije primetilo.
Krenuo sam puzajući da se udaljavam od te kuće, sve vreme vodeći računa da pravim što manju buku, iako me je sve peklo i svrbelo. Tako sam stigao do kuće na samom kraju grada. Iza nje se prostiralo veliko polje kome nisam mogao da vidim kraja. Savršeno. Čim bude svanulo moći ću da nastavim preko polja pod vedrim nebom.
Ušunjao sam se u kuću tiho i polako, uverio se da je skroz prazna, podglavio vrata i prozore da ništa ne može ući. Nisam se usuđivao da palim svetla, iako je još uvek nekim čudom bilo struje. Pomislih, ako ima struje da ima i vode i bio sam u pravu. Bojler je međutim bio isključen. Hladan tuš je bio blaženstvo nakon onih kopriva.
Kasnije sam u ogledalu video da su mi crvenilo i plikovi nisu toliko strašni koliko mi se činilo u prvom mahu. Još jedno hladno tuširanje ujutru i biću kao nov. Krevet je bio mekan a postelja mirisala na čisto. Čim sam legao utonuo sam u san.
Probudio sam se čim je počelo da sviće, pre samog izlaska Sunca. Odlično, imaću vremena za onaj hladni tuš. Posle tuša sam proverio zalihe i dopunio hranom što sam našao u kući i izašao polako za svaki slučaj. Nije bilo nigde ničega, samo se čula pesma neke ptice u daljini. Kao ruganje ljudima i šta nam se dešava poslednjih nedelju dana. Izgleda da su životinje bile bezbedne. Stvorenja su napadala samo ljude. Priroda uvek nađe način da opstane i da se prilagodi, a činilo se da ne čeka ni čas da krene sa oporavkom od nas ljudi. Nisam se plašio otvorenog prostranstva. Stvorenja su više volela mesta gde ima zaklona od Sunca, gde mogu da se sklone preko dana. Udahnuo sam duboko i krenuo preko polja u susret izlazećem Suncu.
Nastaviće se…
