Zobiji su među nama
Da počnemo šalom, mada ova tema nimalo nije šaljiva. Razgovaraju dva prijatelja i jedan kaže: “Znaš šta sam video jutros u kafiću? Uđe jedan čovek, pristojno obučen, poslovan tip. Nešto mi je smesta govorilo da tu nešto nije u redu. Seo, naručio kafu, ne vadi mobilni, nema tablet, nije sa sobom poneo laptop, pije onu kafu, gleda kroz izlog, javlja se nekim ljudima u prolazu…Kažem ti, tip nije normalan. Očigledno“.
Suprotnih slučajeva, koji su u ogromnoj većini, svedoci smo već duže vreme. Evo primera kome sam prisustvovao i koji sam gledao: mlad bračni par sedi za stolom. S njima su i njihova dva deteta od pet, šest godina. Deca imaju ispred sebe mobilne telefone sa onim naslonima i gledaju crtane filmove (verovatno). Muž i žena takođe gledaju u svoje mobilne telefone i prelistavaju “Fejsbuk“ (sigurno). Kada je kelner došao, servirao im je pice i pribor, pažljivo zaobilazeći telefone. Oni ga nisu ni pogledali, nastavili su da gledaju u mobilne. Onda su žurno isekli deci komadiće pice i brzo se vratili svojim “ikonama“, gledajući u njih i promašujući povremeno komade hrane, kao da čitaju novine za vreme jela. Kelnera su pogledali tek kad je došao da naplati, a onda je sledila i žestoka rasprava s dečicom kojoj je trebalo oduzeti telefone. To je radikalnija varijanta. U blažoj varijanti bi ih pustili da gledaju filmove, izašli i nastavili svojim putem.
To još deluje bezazleno (koliko god je zloslutno) u odnosu na sledeći istiniti događaj: jedan moj prijatelj koji je hteo sinu (adolescentu) da oduzme telefon, jer je provodio sate igrajući igrice na njemu (i ne radeći ništa drugo) doživeo je neverovatan lični, roditeljski poraz. Rođeno dete ga je prijavilo svom pedagogu u školi (sad na to imaju pravo) za nekakvo nasilje u porodici, kako bi “kupilo vreme“ da mu otac ne oduzme telefon! Ta priča ima još ružniji kraj, ali da ne dosoljavam još više… To je istina, nije izmišljotina ili plod mašte nekog scenariste. Dobrodošli u budućnost. A sećate li se onog vica: “Juče je jedna nemoćna bakica pomogla jednoj jadnoj devojčici da pređe ulicu dok je kuckala poruke“? E, nije više vic i nije, naravno, ništa smešno. Pogledajte na javnim mrežama snimke kako pešake vozila odbacuju desetine metara, u punoj brzini, dok oni “u punoj brzini“ smejući se, pričaju s nekim, ne gledajući da li je zeleno na semaforu i da li su uopšte na pešačkom prelazu. O broju saobraćajnih nesreća izazvanih razgovorom i dekoncentracijom vozača prilikom istovremenog korišćenja mobilnog i automobila, da ne pričamo. Parafrazirajmo onaj crnohumorni aforizam: “razgovor mobilnim za vreme vožnje sprečava starenje“.
Njegovo veličanstvo, mobilni telefon. Englezi ga zovu Mobile phone, Nemci u slegu – handy, Rusi za tu napravicu kažu сотовый телефон (njihova verzija Cell phone), dok su mu Amerikanci i Italijani ime dali na osnovu korišćenja arhitekture ćeliјske mreže – Cell phone (Amerikanci) ili teléfono celular (Italijani). Mi smo prihvatili naziv mobilni, mada ni to nije potpuno tačno. Ne kreće se on sam nikuda bez nas. Bolje bi bilo prenosni ili džepni telefon, ali šta je – tu je. Mobilni – kao antonim fiksnom; nekako smo se navikli na taj naziv. Kako je on stigao do nas? Naravno, povećanjem naše pokretljivosti i tempa života, rešenje se, takoreći, samo nametnulo. Sve manje ljudi je vezano za kancelariju i sedenje kraj telefona. Međutim, ova spravica je, kao i sve drugo, nastala najpre za vojne potrebe. Prenosni radio-uređaji sa simpleks vezom (jedan sagovornik direktno se obraća drugom, kao kod legendarnih voki-toki aparata) dokazali su se u vojsci, ali su bili previše kabasti za građansku upotrebu. Sovjetski inžinjer Leonid Krijanovič je 1957. godine predstavio prvi portabl telefonski aparat “LK-1“. Bio je težak tri kilograma i radio je uz pomoć akumulatora samo 24 sata. Domet mu je bio 20-30 kilometara. Kako je on nastao? Gotovo slučajno, mada bi se kad-tad pojavio. Sovjetski vozovi su imali telefonsku vezu tamo gde su pruge bile elektrifikovane, naravno, pa ste tokom višednevnih vožnji mogli i da telefonirate, budete u kontaktu sa svojima, itd. Veza je bila loša, ali je postojala. Jednom prilikom se tadašnji predsednik Hruščov našao na nekoj relaciji u motornom vozu, za koje vreme je bio odsečen od sveta, sa beskorisnim koferčetom u ruci i nemogućnošću da komunicira sa štabom, za slučaj “ne-daj-bože“. To je bilo dovoljan znak za uzbunu. I onda je krenulo…
Nemojte da vas zavaraju ovi moderni telefoni; oni su u sebi spojili telefon, kompjuter, fotoaparat, skladište podataka, pokretnu redakciju, nezamenjivo novinarsko sredstvo u realnom vremenu, itd. Ta spravica u vašem džepu je, ustvari, mala radio-stanica sa dupleks vezom. Da biste ostvarili vezu, vaš signal treba da stigne do bazne stanice, pa onda do sagovornika. Sve u svemu, čak i da niko ne prisluškuje to što pričate ili prati to što radite, u baznoj stanici postoje dovoljno snažni uređaji koji lageruju sve što kroz nju prođe.
Kad sam kupio prvi telefon, a to je bilo baš davno, kada su kartice bile deset puta skuplje od telefona, stekao sam naviku da razgovaram kratko, a telefon mi je služio za vanredne situacije, kada nisam kod fiksnog. Bio je tada retkost, pa kad mi je jednom zazvonio u autobusu, ljudi su počeli da se okreću u stilu “ko je ovaj što ima mobilni – a vozi se autobusom?“. Takva su vremena bila. No, kartice su mnogo brzo pojevtinile, telefoni su pak poskupeli i eto, sada praktično nema Srbina koji nema mobilni. Imaju ga i oni kojima objektivno ne treba.
E, ovde počinju problemi. Na sve one čuvene fobije koje su psiholozi otkrili i objasnili (aerofobija, klaustrofobija, ksenofobija), na red je stigla i nomofobija. Ako se svakih pet minuta pipkate po džepu, ili zagledate gde vam je telefon, lepite razne zaštine maske na njega, glancate ga i hvatate svaki čas u ruke, jasno je da je u pitanju strah da ne ostanete bez telefona. Objektivno – strah je opravdan u dva slučaja: ako je telefon skup i ako su na kartici brojevi ili poruke koje ne pamtite jer ih pamti telefon. Stvari, naravno, treba čuvati, ali ne na gore opisani način. Da bismo dočarali kako izgleda tipičan zavisnik od telefona i kandidat za nomofobiju, evo malog testa: dok čitate ovaj tekst, zapitajte se gde je sad vaš mobilni telefon? Ako se niste trgli i s olakšanjem uzdahnuli (uh, dobro je, tu je, nisam ga izgubio), onda još niste kanditat za ovu fobiju. A ako niste do sada, nećete sigurno ni biti.
Britanici su u jednoj opsežnoj anketi utvrdili da se 66% ljudi užasava mogućnosti da ostanu bez svog mobilnog telefona. Neki od ispitanika ne mogu da funkcionišu ako nemaju dva ili tri aparata kraj sebe, dok prosečni zavisnici i do 30 puta dnevno provere gde im je ljubimac. Kao svaka fobija, ni ova nije bezazlena i ima svoje psihosomatske simptome: bol u grudima, mučninu, vrtoglavicu, otežano disanje i, kao vrhunac, napad panike (gde mi je telefon??!). Najugroženije ciljne grupe ove fobije jesu mladi koji odrastaju uz mobilnu tehnologiju i internet. Oni su i bukvalno zavisni od te sprave, pa su i najrizičnija grupa. Nije ni čudo jer za drugo, najčešće, i ne znaju. Uostalom, jedan dečak je pitao prodavca šta znači onaj predmet (slušalica) u zaštitnom znaku vibera. Istina živa, dečko nije bio u prilici da razgovara fiksnim telefonom, a većini porodica on stoji kod kuće po navici ili, eventualno, zbog ADSL veze. Iskreno, ne pamtim kad mi je poslednji put zazvonio fiksni telefon.
Ako mislite da su ovo sumorna predviđanja, opustite se. Nisu ovo predviđanja. Ovo se dešava. Pogledajte još jednom naslovnu fotografiju i stavite se u položaj te dece, kako se osećaju, šta je u njihovim glavama, šta su im prioriteti i – imaju li prijatelja? Osim mobilnog, naravno…
U sledećem nastavku: “Ne tuguj, bronzana stražo“
Tekstove objavljujemo utorkom
Fotografija je iz otvorenih izvora
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
