Na brdu Vranjevac, u ataru sela Kula u opštini Malo Crniće kraj velelepnog spomenika podignutomt stradalim borcima, 18. oktobra tekuće godine, obeležena je 105. godišnjica oslobodilačke bitke na Vranjevcu.
Ovom činu prisustvovali su predstavnici Vojske Srbije, predstavnici lokalne samouprave čelu sa predsednikom opštine Malo Crniće, Mališom Antonijević, članovi Udruženja potomaka ratnika 1912-1920 godine opštine Malo Crniće, sa Goranom Dačićem na čelu, delegacije susednih opština, predstavnici Pravoslavne crkve, brojni građani opštine Malo Crniće.
Parastos stradalim borcima za slobodu služili su otac Mirko – sveštenik Crljenačko-Kuljanski i iguman manastira Rukumija – otac Simeon.
Vence su na spomen obeležje postavili predstavnici Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, lokalne samouprave, Udruženja potomaka ratnika 1912-1920. opštine Malo Crniće i grada Požarevca , predstavnici MZ Kula, i delegacija osnovne škole „Milisav Nikolić“ – Boževac.
Vence su na spomen obeležje postavili predstavnici Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, lokalne samouprave, Udruženja potomaka ratnika 1912-1920. opštine Malo Crniće i grada Požarevca , predstavnici MZ Kula, i delegacija osnovne škole „Milisav Nikolić“ – Boževac.
Prisutnima se obratio predsednik opštine Malo Crniće, Mališa Antonijević:
„Od svih zemalja učesnica u Velikom ratu najveću cenu svoje slobode platila je Srbija.
Tu na međi istoka i zapada onako mala i miroljubiva često beše kamen spoticanja za mnoge vojske.
Koliko malo da se presaberemo,umnožimo,da nešto posejemo a ono opet rat.Samo što je to srbinu u krvi,ne da ratuje već da brani jer nije isto,nikako nije,nećemo mi tuđe,ne treba nam imamo dosta svoga baš koliko nam treba ali nećemo to svoje ni drugome da dajemo sem ako nas lepo zamoli a ne daj bože da pokuša da otme e tu smo najgori.
Draža nam je sloboda u ovoj našoj bedi od svim blaga i bogatstava u ropstvu.
Takvi smo,hoćemo da ponudimo,da se pohvalimo rodnom godinom,kvalitetnom stokom,dobrom rakijom,orahom koji je deda posadio,rumenom jabukom ali najviše porodom.
Poslušnom decom,muškom ili ženskom svejedno jer svako radi svoj posao dok se ne pokaže potreba da se brani zemlja,e to smo svi jednaki,tada nam proradi dali gen slobode,dali kućno vaspitanje ko zna,možda i srpski inat ali nemoj srbinu u slobodu dirati.
Rešiše svetski moćnici da na Srbiju jednim od napada udare baš tu na teritoriju Braničevskog okruga.
Jači,brojniji opremenljeniji u zoru 7.oktobra 1915. otpočeše napad na srpske položaje.
A mi,iscrpljeni i oslabljeni od Balkanskog rata,dajemo sve od sebe da napad odbijemo ali se ipak nije uspelo.
Danas,dok stojimo na ovom svetom mestu još uvek su vidljivi rovovi gde su naši preci stvarali slobodu.
Srbija nikada nije započinjala ratove,Srbija se uvek branila i uvek bila na pravoj strani,na strani pobednika.
Sve ratne strahote,sva nedela onih koji su želeli da nas porobe i zverski se prema nama ponašali ne zaboravljamo.Ne zaboravljamo stradalog oca,majku,ubijenog brata,ne zaboravljamo svaku dečiju suzu,vrisak,traumu,ratno siroče,ne zaboravljamo…
Hrišćani smo,praštamo, ali ne zaboravljamo.
Ovaj je spomenik i mnogi drugi po srbiji podsetnik na Srpsko stradanje.Oni sadrže imena znanih i neznanih junaka palih na braniku naše otadžbine,oni su zakletva da je amanet voleti svoju zemlju,za nju
treba živeti,boriti se,razvijati je ali i ginuti za nju ako treba.
Povodom proboja Solunskog fronta Robert Lesing ministar spoljnih poslova SAD, tim povodom je rekao: „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA.“
Nadamo se da rata nikada više neće biti,državni vrh ima težak zadatak,očuvati suverenitet i integritet naše zemlje pred svetskim institucijama i to nije nimalo lak zadatak ali im mi verujemo,velike patriote koji vole svoju zemlju i koji daju sve od sebe da se više ni jedan pedalj ove zemlje ne natope Srpskom krvlju,koji znaju da je dosta ratova i da je dosta stradanja.
Nećemo dug precima vraćati dokazivanjem u ratu,nećemo ako ne moramo ali sam siguran da su oni na nas ponosni i kada u miru unapređujemo svoju zemlju,kada se nastavi loza,kada se sin nazove Miloš ili Jovan,kada se kći zove Milica ili kako god, samo da je po babi,prababi,da je ne samo imenom već svime u sebi vaspitana da voli,da pomaže,da brine i da ponosno pred svima kaže.
Ovo je moja zemlja,natopljena krvlju junaka mojih predaka,u meni teče ista krv,ovo je Srbija i nema lepše zemlje na svetu,JA JE VOLIM…
Živela Srbija“.
Povezane vesti
Zabela treća na svetu, Kruševljani osvojili srebro
Munje osvojile Požarevac – 24 medalje za istoriju mladog kluba
Vremenska prognoza za subotu, 17. oktobar