“O, Bože, što mi ne kupiš mercedes benc?“
Najlepše prokletstvo koje snalazi neistraženi deo naših vijuga jesu snovi. Ne mogu se ni naručivati, ni izbeći. Dolaze nam bez najave, pravila, vidljivog ili jasnog povoda; ni najozbiljniji psiholozi ne smeju da se tako lako posvete tumačenju snova, već ih mudro povezuju sa nečim što vam se dogodilo u nedavnoj prošlosti ili je svoju varnicu potražilo u dubini uspomena. Naravno, ni sanovnici ne pomažu (osim onima koji, ako ih još ima, pokušavaju da odgonetnu ili protumače snove). Sve u svemu – jedna od najkraćih reči, jednosložna i lepa – a toliko mnogo nepoznanica, asocijacija, slutnji, nedoumica, podsvesnih želja…Pri tom, kako kažu, oni traju nekoliko desetina sekundi…a vi se probudite i onda satima pričate šta vam se u snu “dogodilo“. Rekoh, njihovo je prokletstvo što se ne mogu naručivati…ili, ipak mogu?
Za jednu vrstu snova siguran sam da se ipak mogu planski dogoditi. To su snovi otvorenih očiju. Samo treba potražiti mrak (ah, taj neizbežni mrak), ali u bioskopskoj sali. Tamo možete, uz obojenu svetlost (kako to lepo reče naš profesor Petrić, prvi doktorant iz istorije američkog filma) da sanjate mnogo duže nego što nas je priroda osudila. Ni to nije zagarantovano, ali vredi pokušati…
Stari bioskop “Kulturu“ (sada salu Politehničke škole u Požarevcu), pamtim po mnogim detaljima za koje bih morao da odvojim nekoliko romana sećanja (za koje nemam strpljenja da ih zapišem). Najpre po mermernoj ploči na ulazu na kojoj piše da su ovu velelepnu zgradu (jednu od najlepših i najvećih na Balkanu) trgovačkoj omladini varoši požarevačke poklonili trgovci ovdašnji Pavlović i Mirković. Pamtim je i po priredbama Festivala mladosti, uzaludno divnom rasipanju najlepše kreativne energije, smišljenom iz ideoloških pobuda, a umetničkom u svojoj suštini i iskonu. Kroz ovu veliku kuću prošli su, posle graditelja, i mnogi rušitelji; pregrađivali su je, doziđivali, podziđivali, preziđivali, menjali namenu, izgled, stanare. Služila je za predstave, koncerte, boks-mečeve, komemoracije, dočeke Novih godina, svečane akademije, esnafske skupove, predavanja; sve su mogli da joj promene i dodaju, ali nisu mogli da joj uzmu dušu.
Tada sam se, kao slobodan umetnik, bavio izradom scenografija, uređivanjem izložbi i ispisivanjem reklamnih panoa Centra za kulturu. Godinama sam, ponekad u dugim noćnim satima, do zore, pre ulaska činovnika moje buduće firme, ispisivao panoe, pripremao izložbe, ili oslikavao scenografije. Radilo se. Noću sam osluškivao zvuke velike zgrade i uživao u tišini jer su danju radoznalci stalno zastajali da gledaju ili da pitaju kako to ja, “iz ruke“, pišem. Često se dešavalo (pošto je taj hol bio relativno nizak), da ne mogu prevrtati panoe, već sam ih pisao naopako. Meni je bilo svejedno – slovo je slovo. A popodne i uveče…E, popodne i uveče bila je druga priča, jer je u toj sali radio treći požarevački bioskop, “Kultura“. Čika Rade ili čika Tima bi pustili film, seli bi da ih portretiram ako imam vremena (a oni strpljenja), ili bismo razgovarali dok radimo. Oni bi uvek jednim delom svojih profesionalnih, iskusnih čula, osluškivali rad aparature, znajući po zvuku grajfera koliko je tačno minuta ostalo do prebacivanja trake na drugi aparat. Behu to vremena neprikosnovenih majstora, pa su kvarovi bili vrlo retki. Kada bi se i dogodili, gledaoci bi smesta, po komandi, zagalamili – “Majstore, ton! “ ili – “Majstore, traka!“, zavisi šta bi se dogodilo…Ali, sačuvaj bože da je neko Radeta ili Timu smeo (ili hteo ) da opsuje. U tom bioskopu takav ne bi imao više šta da traži.
Prošli su svakakvi gledaoci kroz tu lepu salu koja je ugostila i Pozorište Dunavske banovine, ali i prve posleratne agitatore i diletante, a zatim i amatere. Bila je to sala za sve namene, jedina gradska. Pamtim dobro: posle indijskih filmova su sa kasetašima pod mišicom (koje bi naređali pored one jedine zvučne kutije, pokušavajući da snime muziku) uplakani izlazili Romi. Posle filma “Goli u sedlu“ holom bi prodefilovali domači bajkeri sa kožnim jaknama, mirišući na mešavinu i pregorele svećice. Iza filmova Bate “Životinje“ i “Smokija“, izlazili su razgaljeni ratnici, preslišavajući se koliko je Nemaca stradalo.
Jednog dana ušao je u hol neprimetno, onako kako je uvek ulazio, moj drug Sale Aleksandrić i rekao: “Ma, pusti te panoe, pisaćeš ih posle. Idemo u salu da pogledaš jednu sekvencu, da vidiš šta rade ljudi“…A ja nisam ni primetio tog dana šta igra; bilo mi je svejedno jer volim film. S mojim drugarom Devom, sada cenjenim lekarom, takmičio sam se čak u tome ko će na gori film da pozove jedan drugog. Svaki put osetim uzbuđenje kad se ugasi svetlo i počne da se oko nas nakuplja onaj tipični bioskopski polumrak u kome se svašta može dogoditi – od poljubaca do batina. Svetlo se i ovaj put svojim redom pogasilo (najpre plafon, tzv. “nebo“, pa bokovi, ulazi, i na kraju cela sala); onda, bez ikakve špice, kreće kadar pun mraka i odsjaja. Kamera klizi niz nekakvu nejasnu animaciju desnim švenkom, onda zaobilazi i ulazi u drugi set; nazire se automobilski oblik. Svetla je malo više i preko haube automobila kreće zum s gornjeg rakursa na dole bliže objektu. Zatim ide far, a svetla je sve više. Vidi se leva strana psihodelički išaranog vozila (već je i amaterima jasno da je to neki hipi – porše), a kadar se bez “polivanja“ nastavlja prema prednjem kraju. Divota! A za to vreme samo uz doboš, praktično a cappella, poznati glas ptice – rugalice, naše posestrime Dženis…“O, bože, što mi ne kupiš mercedes benc?“
Ko da odoli? Triput dnevno, tri dana zaredom, ulazio sam u salu zbog tog kadra, a noću sam završavao panoe. Naravno, u jakni se nalazila uvek neka pljoska s votkom ili nečim žestokim, što je moglo da pomogne solidnosti doživljaja. Nisam siguran da sam zaboravio kako to izgleda. Štaviše, rekao bih – nikada neću zaboraviti taj osećaj. Ušao bih i sada, kada bi bilo nekoga da taj film ponovo prikaže. Eh, pusti snovi…Uostalom, šta ja tu pokušavam da vam opišem neopisivo? Samo sam pokušao da vam dočaram svoja sećanja. Ostalo dodajte onoliko koliko sam ja uspeo, jer snovi, na svu sreću, kao što se ne mogu naručiti, ne mogu se ni opisati.
Fotografije: maestro Mario Lisovski
U idućem nastavku:
“Romeo i Julija u Požarevcu“
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
