ODGOVORNOST – ZABORAVLjENA SRPSKA REČ – I POJAVA…

Pre nego što pređete na čitanje teksta, moje dame – srećan vam Dan žena, osmi mart! Da nam uvek budete lepe i srećne, u duši mlade.   

 

“Čovek je životinja zagađena znanjem“

Primarijus dr Mile Bogosavljević

 

Reč odgovornost jeste ključna reč današnjice u svakom smislu reči. Literarno opisavši, to je sposobnost (voljnost) čoveka (ili grupe) da se suoči sa posledicama neke radnje ili čina koji je spreman da sprovede. Ona ima dve strane – anticipativnu (onu koja predupređuje, upozorava, izvršioca na moguće posledice postupanja) i posledičnu – suočava počinioca sa posledicama nečega što je urađeno. Jednostavnije rečeno – odgovornost je taj mehanizam koji nas upozorava šta treba (ili ne treba) činiti, a takođe je i definišući faktor naše greške pri činjenju nekog dela.

Sloboda je spoznata nužnost. Starijim generacijama ovo je poznato. Misao je izrekao Marks, čovek koji je tražio odgovore na sva pitanja ovoga sveta, a deca su mu umirala od gladi. Međutim, ova rečenica nije marksizam kakav smo učili u školama. Ovde je reč o pravnom poretku. Slobodni smo onoliko koliko smo se društveno dogovorili ili izborili za tu slobodu. Niko nas ne može sprečiti da, recimo, uzmemo ciglu i razbijemo izlog neke prodavnice; zašto to, ipak, ne činimo? Zato što znamo da ćemo se suočiti s posledicama jedne sile koja je mnogo puta jača nego što smo mi, a to je država. Slobodni smo onoliko koliko smo svesni svojih ograničenja. Za sada…

Odgovornost ima svoj kodeks koji može biti nepisan (moral, tradicija, vaspitanje, običaji) ili napisan (pozitivno pravo sa svojim uredbama, propisima i zakonima).

Kako sam ja doživeo moju životnu vertikalu odgovornosti?

Prvi korak u tome bila je porodica. Ona vas nauči (ili ne nauči) šta je dobro, šta loše, zbog čega ćete odgovarati (biti kažnjeni ili nagrađeni) a zbog čega ne. To je azbuka. Ako toga nema, sve drugo  biće teže dohvativo. Škola je sledeća stepenica i tu se krug uticaja širi – od razrednog starešine, druga u klupi, voditelja omiljene sekcije, društva iz kraja, čak i samog položaja škole, njenog ugleda, itd. Za muškarce je (nekada) možda najvažnija stepenica na putu tog prihvatanja odgovornosti kao načina ponašanja, bila (i ostala) vojska. Vojska još nije napravila lošeg čoveka. On može da u nju stupi kao loš, ali to nije rezultat rada starešine ili kolektiva, jer se u takvoj formaciji opuštenost ili greška u nekom trenutku mogu platiti životom. Zato kolektiv savršeno precizno uradi svoje korekcije.

Gde je tu radno mesto, odnosno, proces stvaranja profesionalca? Odgovornost na radnom mestu odavno je postalo rak-rana našeg napretka. Počevši od zloglasnog samoupravljanja (gde je u  zboru radnih ljudi i nestručno lice moglo da odlučuje svojim glasom o rezultatima rada svog rukovodioca), sve je počelo da se srozava. Zakoni su donošeni (i još se donose) tako da obavezu pretvaraju u formalno-pravnu kategoriju za čije dokazivanje je potrebno, nekad, ići i do Strazbura. Uverio sam se mnogo puta da je mnogo lakše rešiti se dobrog radnika (on lako nađe posao), nego neradnika…A za dokazivanje štetnosti nekih radnji potrebno vam je znanje haškog tužioca. Neverovatno je kako najneodgovorniji ljudi najbolje poznaju svoja prava.

Često se, govoreći o poretku i profesionalizmu, pozivamo na Evropu i njenu uređenost, čiste ulice, pridržavanja pravila… Ko je stvorio tu Evropu, koji su to narodi u njenim korenima? Goti, Vizigoti, Germani, Vandali, Franci…Sve su to imena koja su sinonim za divljaštvo, primitivizam i surovost srednjeg veka.  Njihovi naslednici su već gotovo dva veka nosioci svetskog razvoja u svakom smislu te reči. Trebalo je “samo“ da prođu prosvećeni apsolutizam i ništa više. Nisu Nemci ili Austrijanci oduvek ovako bili vaspitani, kulturni i savesni. Naučila ih batina (simbolično govoreći) da se ponašaju. I dan-danas to pravilo važi. Kako naš čovek postane svetlosnom brzinom Evropejac? Sankcije su te koje uče ljude. Evo konkrentnog primera, bez mnogo filosofije: moj prijatelj je trideset godina radio u jednoj nemačkoj firmi. Kada je za sve te godine treći put zakasnio pet minuta na posao, poslodavac mu je (ogorčen što gubi dobrog radnika), dao otkaz – zbog drugih ljudi u firmi, a sutradan mu je našao posao kod svog konkurenta. Dakle, može se se i tako. Ako smo u istom čamcu, nema previše ljuljanja.

Jednom prilikom vraćali smo se iz Mađarske s nekog snimanja. Vozač je potrošio paklicu cigareta, zgužvao ju je i stavio u “džep“ vrata. Lepo, pomislio sam. Putuje čovek često po Evropi, pa zna za red. Kad smo prešli granicu, posle nekoliko kilometara on se trgao, spustio prozor i bacio zgužvanu kutiju u pejzaž. Eto, koliko mu je trebalo da bude pristojan.

U knjizi “Sedam svetskih čuda“, odnosno – “sto svetskih čuda“ jednog ruskog autora, iznesena je interesantna tvrdnja: broj svetskih čuda odavno je prevazišao brojku sedam. No, ne spominjem to zbog toga, već zbog nečega drugog: autor kaže ovako (parafraziram): čovek se ne rađa ništa pametniji nego pre deset hiljada godina! Ono što nas razlikuje od našeg rođaka od pre deset milenijuma jeste iskustvo, a dobro znamo kako civilizacija ume prema njemu da se bahato i nepromišljeno ponaša. Samo u dvadesetom veku dogodila su se dva užasna svetska rata koja nikoga ničemu nisu naučila. U srednjem veku umeli su da sednu za sto i pregovaraju, kad shvate da ih rat ne vodi ničemu. U krajnjoj liniji, izađu pred stroj, na ničiju zemlju, dva najbolja junaka, odmere snage i onda – svako svojoj kući.

Sada ni to nije dovoljno. Ljudi lažu bez ikakve zadrške i srama (šta je to?); ono što oni zovu kompromisom narod lepo zove “pljuni pa liži“, za svaku budalaštinu u kojoj ih uhvate (a toga ima koliko hoćeš ) odmah kažu da je “izvučeno iz konteksta“, itd, itd…. Ono što nas razlikuje od našeg rođaka od pre deset milenijuma jeste iskustvo, a dobro znamo kako civilizacija ume prema njemu da se bahato i nepromišljeno ponaša. Uđite u bilo koju prosečnu srpsku porodicu (ili bilo kog porekla), zateći ćete domaćina koji odgovorno, za generaciju unapred, razmišlja svakog dana o svom potezu – šta će uraditi a da za sobom ostavi što bolje i povoljnije za naslednike. Svaka srpska domaćica zna da ne može da potroši ono što nema, niti da se zajmi ako nema ko da vrati…

Imamo ružan običaj da se pozivamo na iskustvo. Iskustvo?

Latini su još pre dve hiljade godina rekli: eventus stultorum magister (est) – “Iskustvo je škola budalama“. Grubo? Uvredljivo? Ne, ni slučajno! Nije svako sticanje iskustva isto. I tada su ljudi znali da je veliko pitanje da li je iskustvo stečeno na pravim izvorima, za razliku od škole. U školi se izvori znaju.

Problem odgovornosti je kod nas, kao i svuda, piramidalan. Od vrha pa nadole, po neumitnim zakonima socijalne i fizičke gravitacije. Od onog na vrhu najviše zavisi kako će, kojom brzinom i kojom širinom odgovornost krenuti ka nižim istancama. Tu reč treba uneti u ustav, a onda će pravnici već znati kako da je u pravnom poretku rasporede po nižim pravnim aktima. Nadam se.

PS

Postoji teorijska mogućnost da neko, iz dosade , ovo pročita i nađe neko zrno soli za sebe… I postane odgovorniji.

 

U sledećem nastavku:

Čudo jedno…Neobični ljudi, pojave, događaji (prvi deo)

Tekstove objavljujemo utorkom.