Ni koševi nisu bili granica
Nedavno sam jedan tekst posvetio srušenom košarkaškom terenu na stadionu malih sportova. Mogao bih još dugo, mnogo (i arugmentovano) da pišem o tome kakvih su razmera bile sociološke destrukcije nastale tim povodom. Nije reč o urbanizmu ni prostornoj arhitekturi. Siguran sam da to stoji negde u papirima i da se povremeno vadi “na uvid“ građanstvu, noseći sa sobom zagonetne abrevijature kao što su DUP, GUP i slične. Ono što vidimo u stvarnosti je drugačije, ali to jeste zasebna tema. Ni ona mi neće izmaći. Za sada je bez dobrog naslova, a radni naslov joj je “novokomponovano građevinarstvo okoline i Požarevca“; upravo tako (okoline i Požarevca), pošto je tim redom krenula ta “arhitektura“. Gledajući te novoizgrađene zgrade, često se zapitam – da li je stvarno neko morao zbog tih staništa u obliku kocke i kvadra da završava onako težak fakultetet? No, kako već napisah, doći će to na red – i to bez preskakanja.
Jedna od najranijih fotografija. Prva postava OKK “Dunavac“
Ono što ovom prilikom neću i ne mogu da preskočim, jeste još jedan deo sportske istorije našeg “malog mista“. Naša varoš bila je dovoljno velika da se u njoj pojave i izvesno vreme, ne smetajući jedan drugom, rade dva solidna amaterska košarkaška kluba – “Mladi radnik“ i “Dunavac“. Dok je “Mladi radnik“ bio čedo tadašnjeg sistema, osnivači “Dunavca“ su do svoga mesta pod suncem, odnosno pod koševima, došli najviše zahvaljujući ogromnoj ljubavi prema košarci, ali pre svega (!) ličnom integritetu, ugledu ljudi koji su se za njega borili. Ništa oni nisu radili mimo reda i tadašnjih zakona, ali je trebalo savladati birokratske otpore i dokazati da ima mesta za još jedan klub, u vreme kada su budžet redovno trošili brojni fudbalski klubovi (“Mladi radnik“, “Železničar“, “MIP“, “Metalac“, “Proleter“…). Ovo bi, stoga, mogla da bude priča o Milanu Smiljaniću-Smiljku i ljudima koji su verovali u njega, sledili ga i poštovali. Mogla bi, ali ne na ovaj način, na dve-tri stranice. Nemoguće je napisati samo jedan tekst u blogu o čoveku koji je u svoj kratki život smestio još bar četiri-pet života, a svaki je bio bogat i ispunjen onako kako bi svako od nas mogao poželeti (najpre porodica, pa Sportski centar, pa Kulturno-sportski centar, onda Centar za kulturu, KK “Dunavac“, časna uniforma visokog starešne naše vojske, mesna zajednica “Bulevar“, Savez omladine, Agencija “IKA“, televizija “INN“, AD “Avala“, omladinske radne akcije, itd). O čoveku koji mi je bio više nego drug i saradnik treba napisati knjigu. Neko od nas će to uraditi, sasvim sigurno.
No, knjiga o njegovom mezimčetu, OKK “Dunavac“ već je napisana i ona mi je, pored mog nepouzdanog sećanja, bila odličan saveznik u sastavljanju ovog skromnog teksta koji mi je nekako stalno izmicao s monitora. Nju mi je ustupio moj drugar dr Dragan Dević, jedan od prvih basketaša koji se priključio “Dunavcu“. Kako sam već spomenuo, u Požarevcu je već postojao košarkaški klub “Mladi radnik“ koji je već više godina rutinski održavao svoje mesto na nivou dokle je mogao da dopre, a to nije bilo previsoko. Nije ni čudo – sedamdesetih godina vladala je izreka – “lako je biti prvak sveta, budi ti prvak Jugoslavije“. Drugi razlog je bilo i ono što se ubraja u predispozicije. Požarevac je imao neverovatno talentovane, čak duhovite košarkaše i svi su oni počeli najpre na basketu; međutim, dvometraše (bez kojih se sada ni bekovske linije u svetu teško mogu zamisliti), naš grad je mogao da prebroji na prste jedne ruke. Oni bi odmah bili lak plen velikih klubova, tako da je Požarevljanima ostalo da igraju neku srpsku ligu i da održavaju vatru košarke. Kad je reč o basketu, tu je situacija bila suprotna – nije se znalo kako pre ugasiti tu vatru jer je ona svuda (na sreću) buktala. U gradu i okolini znali smo svaki koš, pa i one po dvorištima, i svuda je uvek bilo zauzeto. Očigledno da je KK “Mladi radnik“ bio tesan za one koji su želeli više.
Jedan od standardnih sastava
Žarište svih zbivanja oko “Dunavca“ vezana su za mesnu zajednicu “Bulevar“. Tada su mesne zajednice bile prava jezgra društvenog života, pogotovo omladine. Uz podršku Radeta Gogića Smiljko formira košarkašku sekciju omladinske organizacije “Bulevar“ 1974. godine i tada sve kreće uzlaznom putanjom, bez obzira na poteškoće. Interesantno je da je najviše gunđanja došlo od strane KK “Mladi radnik“, a da je najveću podršku klubu dao upravo Belja, Svetislav Gnjatić, dobri, tihi čovek bez koga je istorija košarke u našem gradu nezamisliva i čije ime je neraskidivo vezano baš za “Mladi radnik“. On je razumeo i ljubav i potrebu “nekih novih klinaca“ i stao uz njih, pa je sve posle toga bilo lakše. Smiljko je i tada odlično znao moć marketinga, pa je 1979. godine košarkaška sekcija prerasla u klub koji je poneo ime “Dunavac“. Prema tadašnjoj strukturi, Radna organizacija “Dunav“ Smederevo imala je svoju filijalu u Požarevcu, OOUR “Dunavac“. OOUR? Osnovna organizacija udruženog rada. E, u njoj je takođe bilo sasvim dovoljno entuzijasta koji su glavne šefove ubedili da nije greška da Smederevci ulože malo i u Požarevljane. Ovu rečenicu razumeće oni koji su u toku dugogodišnjeg rivalstva (koje to, pošteno rečeno, i nije bilo) između Smedereva i Požarevca. Bez obzira što je Smederevo kao veće i uticajnije nekako uvek bilo centar nečega što se odnosilo i na nas (srez, Podunavska međuopštinska regionalna zajednica) mi sa njima stvarno nikad nismo imali nikakavih problema.
Jezgro te novoformirane ekipe činili su dotadašnji članovi KK “Mladi radnik“, ali i oni koji su u “Dunavcu“ videli šansu da se pored basketa oprobaju i u košarci: braća Milan i Vlada Smiljanić, Deja Lazarević i Pera Cvetković, Mića “Krivi“, Vlada, Mita, braća Miletić i drugi. Atmosfera tolerantnosti i drugarstva vrlo brzo je privukla nove snage pa se beleže imena Draška Isakovića, Saleta Miladinovića, Srbe Jovanovića, Šempe mlađeg, Dragana Devića, Vojkana Stefanovića-Slona, Dragana Živkovića-Fiškala, Dragoslava Tasića, Slaviše Stefanovića…a tu su bili i Zuba, Maki, Bosanac, Žika…Naravno da sam upao u grešku nabrajanja, ali to mi niko neće zameriti. Svi su oni bili moji drugari s basketa ili iz grada. Svoj trnoviti takmičarski put “Dunavac“ je prelazio uporno i ne žaleći se, a mogao je. Na placu koji im je obećan za novi teren podignuta je Medicina rada, pa se treniralo u osnovnoj školi “Njegoš“ (sada “Sv. Sava“), gimnaziji, na terenu u Zabeli, nevelikoj sali u kasarni “Veljko Dugošević“ (sada “Pavle Jurišić-Šturm“) itd. Kako je koji talentovani srednjoškolac odlazio na fakultet, tako se popunjavalo mesto, a bilo je mogućnosti da u njemu zaigraju i aktivne vojne starešine, mladi ljudi željni druženja u mestu službovanja. Sticajem okolnosti klub 1986. godine menja ime u OKK “Dunavac-Ozren“, a Smiljkovim imenovanjem za direktora Sportskog centra Požarevac 1989. godine klub se spaja s “Mladim radnikom“ i u novu ekipu “Mladi radnik-Ozren“ uvodi sedam, od 12 igrača. Klub tada formalno prestaje s radom.
Kroz klub je prošlo preko 700 mladih ljudi. Ko bi rekao? Rekao bi svako od nas koji pamti vreme kada nam ništa nije bilo nedohvatno, kada Srbijom nisu kružili tzv. “skauti“ i uzimali prerano svoj danak. Rekao bi svako od nas od kog je sport, uopšte, napravio solidne ljude. Od stotina basketaša i košarkaša, desetine je profesora, inžinjera, lekara, farmaceuta, pravnika, ali i drugih neophodnih zanimanja i znanja. Ona nas nisu delila, već spajala.
U recenziji te nevelike, ali dragocene knjige koja je izašla neposedno nakon Smiljkovog fizizičkog odlaska, moj dragi prijatelj i kolega, prof. dr Gordan Bojković je napisao: “Na kraju knjige potpisao je i opisao sebe: ‘Za OKK Dunavac, igrač, sekretar, trener…zaljubljenik u košarku’. Na osnovu ovog potpisa već se vidi šta je sve bilo potrebno da radi jedan čovek da bi se košarka igrala“. Mudro je pisao naš dobri Gordan, znajući da bi svako dalje nabrajanje preraslo u novi doktorat. Osnovati i voditi jedan ozbiljan klub je više od zaljubljenosti. Postoji reč posvećenost, ali nisam siguran da i ona može sve da obuhvati. Dovoljno će biti da se vratimo na podnaslov teksta – ni koševi nisu bili granica, naprotiv. Oni su bili mamac. Šta ćete više za početak jedne ljubavi?
Knjiga u svom nadnaslovu ima tekst: “Klub koga više nema“. Da li se to gospodin slučaj stvarno tako čudno igra s nama i našim životima? Ni na kraj pameti mi nije da budem patetičan. Jednostavno, ćutim i gledam onu prvu sliku kluba koga nema, a ne njoj – trećine igrača više nema. I nisu jedini, ako se bolje zagledamo u brojne fotografije i novinske reprinte tog vremena. Usud? Slučajnost? Ko bi ga znao… Postoji knjiga i postoje sećanja, a to je za početak više nego dovoljno.
U idućem nastavku : “Holivud u stroju“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
