Film “Skupljači perja“ bio je prvi veliki svetski uspeh naše kinematografije. Tipičan predstavnik “crnog talasa“ u promociji svog uspeha nije naišao na ignorisanje od strane države koja nije lako praštala kritike na svoj račun. Stoga je taj uzlet predstavljen čak i s nešto zamagljivanja precizne informacije o tome šta se stvarno dogodilo u Kanu 1967. godine. Istina je da je on osvojio izvanredna priznanja kojima nije bilo potrebno dodatno ulepšavanje. Reč je o Velikoj nagradi žirija koju je podelio s britanskim filmom “Accident“. Pri tom je dobio i nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara. Te godine zlatnu palmu je osvojio film “Uvećanje“ (“Blowup“) Mikelanđela Antonijonija, pa zaista nismo imali za čim da žalimo.
Stizali su i ranije naši filmovi pred oči svetske publike. Film “Tri“ istog autora bio je nominovan za nagradu Oskar, ali je tek uspehom “Skupljača perja“ jugoslovenska kinematografija postala redovnija tema. U plimi izvanrednih mađarskih, poljskih i čeških filmova to jeste bio veliki uspeh. Svoju filmsku slavu samo je uvećao nominacijom za Zlatni globus i Oskar. Te godine najprestižnija svetska nagrada otišla je u ruke Jiržija Mencela za film “Strogo kontrolisani vozovi“. U Kanu se pojavio i sjajni animirani film “Jedan plus jedan jeste tri“ koji je osvojio nagradu žirija za najbolji kratki film. On je bio pravi jugoslovenski proizvod – kreacija hrvatskih, slovenačkih i srpskih sineasta.
Najveća nagrada filmu ipak, dolazi od publike. Ona je osetila s kakvim je cizeliranim detaljima i nijansama vladao reditelj predstavljajući pravu sliku naše stvarnosti u kojoj su deca Sunca na svaki način tražila svoje mesto. Možda najbolji film o Romima delo je jugoslovenske kinematografije. Ništa nije prećutano, doterano ili ulepšano, ali ni karikirano ili prenaglašeno u svojoj kritici. Autori su vavilonsku kulu Vojvodine predstavili umetnički hrabro i – pošteno. Scenografiju niko nije morao da kreira – blato bačke ravnice u kome su se belele raspadanju sklone kuće bilo je dovoljno ubedljivo.
Skupljači perja nisu muzički film kao što je to sjajno ostvarenje “Cigani lete u nebo“ u kome je bilo moguće mešanje stilova i filmskog jezika, ali su zato svaki pokret i svaki zvuk imali svoju semantičku vrednost i mesto. Naziv Cigani nije pogrešan ili uvredljiv; on nije nastao kao pogrdan naziv, niti je vekovima tako doživljavan. Odomaćio se posle više vekova upotrebe stigavši iz starogrčkog jezika gde je značio nedodirljivi. Njih su Grci greškom tako nazvali po jednoj maloazijskoj sekti. Tako su nastali srpsko Cigan, rusko цыган, bugarsko Ciganin, nemačko Zigeuner, italijansko zingaro. Samo su Englezi izuzetak (Gypsy) jer su tu reč izveli kao skraćenicu od Egyptian, smatrajući da je taj narod stigao iz Egipta. U vreme prikazivanja filma kritičari i publika govorili su o filmu koji prikazuje život Cigana, a pomalo nategnuta formulacija “politička korektnost“ nije mimoišla ni ovaj tradicionalni, ni po čemu pežorativni naziv.
Nikada ne prepričavam film, pa to neću činiti ni sada. Sadržaj prepuštam gledaocima. Pošto svi vidimo isto, ali različito prihvatamo i tumačimo te slike, izdvojiću ono što je meni upečatljivo za ovaj film.
Ima scena koje su za sineaste bile ne samo estetičko već i kulturološko iznenađenje. Sekvenca u kojoj Beli Bora lomi golim rukama čaše nije viđena do tada u istoriji filma, a roptanje i smrt Mirte posle borbe noževima s Borom u gomili perja, jeste jedna od najupečatljivijih scena smrti. Film je otkrio skrivene moći dva izvanredna glumca – Bate Živojinovića, koga smo do tada prepoznavali uglavnom po filmovima o ratu i Bekima Fehmijua. Njemu se takva uloga dogodila, kao što se Emiliju Fernandezu, čuvenom meksičkom reditelju koga naša publika pamti po filmu “Jedan dan života“, dogodila uloga generala Mapačea u “Divljoj hordi“, kada je u epizodnoj ulozi zasenio plejadu holivudskih prvaka. Izražajnost samrtnog ropca Mitre i trag krvi na snežno beloj gomili perja jeste kontrast koji je više od metafore. Od perja se živi, a u perju se i umire.
Fotografija je primer korišćenja filmskog jezika. Sve se vidi, a objašnjenja neka traži svako za sebe i tome bih posvetio posebnu pažnju. Reditelj je, pored odlične glumačke ekipe, imao presudnu pomoć direktora fotografije Tomislava Pintera. U filmu je sve sumorno, prljavo, musavo, pa i naš glavni grad, Beograd, njegovi haustori i dvorišta između zgrada. Pažljiv gledalac može na fonu drugog ili trećeg plana zapaziti detalje koje reditelji obično izbegavaju. Sve je tu – ispucali beton, prevrtnuta kanta s otpacima, prosjaci na ulici, radoznalci koji bi da se nađu u kadru. Kamera umesto gledalaca pokušava da pronikne kroz zamagljeno vetrobransko staklo kamiona kuda to vodi put. Brisači monotono rade, a blato Bačke je već od prvog kadra nepodnošljivo. Samo su milicionari, oni koji po službenoj dužnosti pokušavaju da pronađu Belog Boru, obučeni kako treba, uredni i čisti. Predstavljaju državu dok gacaju oko potleušica uzaludno tražeći mesto gde će stati kako se ne bi isprljali. Groteska je na delu, samo treba uključiti kameru.
Ono što je najimpresivnije kada je reč o atmosferi filma jeste utisak da u priči o narodu koji najviše voli sunce, kao da nema nijednog sunčanog kadra. Direktor fotografije Tomislav Pinter dosledno izbegava „sunčane“ kadrove. Film je uronjen u difuzno, oblačno svetlo, jesenje ili zimske pejzaže ravnice; tu su kaljuge, bare, prašina i perje koje leti na vetru. Kafane su zagušljive i zadimljene. Granica sumaraka i noći se i ne primećuje. Čak i kada je radnja napolju i kada je očigledno dan, svetlost je meka, razvodnjena, a samog Sunca u kadru nema. Petrović svoje junake autorski ubedljivo i samouvereno osvetljava bez njihovog glavnog saveznika i zaštitnika. Oni žive svoj zadati život pod sivim nebom, zarobljeni između bede, strasti, nasilja i kratkotrajnih naleta radosti. Kao da je iz njihovog sveta nestao upravo onaj element koji bi, prema romantičarskom mitu, trebalo da ih određuje. Tako gledalac stiče ubedljiv utisak da nema svetlosti – pa ni nade. Nema srećnog kraja, nema ulepšavanja, nema neizvesnosti. Izvesni su samo sivilo, ravnica, patnja, beda i smrt. Nema grube simbolike ali ni umivene metafore. Reditelj sugeriše, ali ne upire prstom. Ne objašnjava ništa jer očekuje od gledalaca da će ga razumeti.
On gledaocima veruje.
Kako mu se to vraća? Kroz ideal svakog umetnika: gledalac ima utisak da je samo on u sali i da je film pravljen samo za njega. Reditelj je pred gledaoca izveo žive ljude, nije ih estetizovao, ni idealizovao, a još manje osuđivao ili demonizovao. Okružio ih je opažajima i podelio to s gledaocem. Ništa tu nije višak niti opterećenje: nema velikih monologa, objašnjavanja, anticipiranja. Život se stropoštao među udžerice i bednike i tu izdiše.
Nismo zaboravili još jedan, kolateralni uspeh filma. On je na planetarnom nivou afirmisao pesmu “Đelem, đelem“ (idem, idem). Na tradicionalnu moldavsku melodiju tekst je dogradio Žarko Jovanović. Melodiju je zapisao Duško Radetić, urednik Radio Beograda, školovani muzičar. Ona je na Prvom svetskom kongresu Roma 1971. godine izabrana za njihovu himnu. Njen uspeh je bio tako veliki da je engleski naziv za film (I even met happy Gipsies – sretao sam čak i srećne Cigane) prevod jednog od stihova iz te pesme. Malo je umetničkih dela koja su uspela da postanu deo identiteta jednog naroda. “Skupljačima perja“ pošlo je za rukom upravo to. Da li treba više tražiti od jednog umetničkog dela?
U sledećem nastavku: Smej se i kada bi plakati hteo…
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
Povezane vesti
Sve spremno za biciklistički spektakl u Požarevcu
Danas bez vode stanari u ulici Prvi Partizanski odred i okolnim ulicama
Danas pretežno oblačno i vetrovito