Oni su stvarali Požarevac (5)
Da završimo, za sada, ovaj mini-serijal “Požarevac za početnike“. Glavni junak ovog nastavka je novac, sredstvo za normalan, uhodan život, ali i motiv za pohlepu, otimačinu, kocku, razbojništva, ubistva. U nekim zemljama zapadne Evrope ponovo se povlači gotov novac iz upotrebe. Neko je, izgleda, razumeo, da neke od najpoznatijih svetskih valuta (kod nas najzastupljenije) imaju samo 20 do 30% pokrića i da će račun jednog dana i za to stići u obliku neke recesije. U severnim zemljama plaća se karticom (na svakom stolu u restoranu zalepljeno je upozorenje, a u prodavnicama se to, naravno, odavno podrazumeva), pa se tako put novca lakše i prati. Broj prodavnica gde se može kupiti gotovinom sveden je na minimum, i to je svakako način da se još lakše prati odakle i kuda novac ide.
O našem gradu postoje desetine knjiga i kilometri arhivske građe, pa je ovaj skromni blog, u samo pet nastavaka, skrenuo delić pažnje na to koliko je teško izabrati mesto, napraviti grad, i, što je najteže, stvoriti građane. Sada sve to funkcioniše – nekada brže i lakše, nekada sporije i teže, ali već imamo nekoliko “kolena“ rođenih Požarevljana. Za početak dovoljno.
Nisam odavno šetao našim gradom, ali sećam se podatka koji je izvesno vreme kružio kao pouzdan, uz obaveznu rečenicu “u ovom gradu rade samo banke, kockarnice i apoteke“; navođeno je da u gradu ima preko 20 banaka. Moguće je, nisam brojao. Požarevljanima između dva rata nije baš bilo lako da se finansijski stabilizuju. Preko noći bi se dogodilo da bude uveden ili ukinut neki monopolski zakon pa bi do tada bogati građanin ili bankar bankrotirao vrlo brzo, ako nije imao “duplo dno“ ili sigurnu nekretninu. Za “šankerske“ poznavaoce istorije da navedem podatak koji mogu da nađu i u stranim arhivama: on nije izmišljotina ili pakosna aluzija ove ili one antirojalističke partije. Najpre, cela država je odmah, onako povećana, morala da se priprema za novi rat, otplaćujući pri tom ratne kredite i kupujući još oružja. Naši saveznici kojima smo podigli spomenik na Kalemegdanu, izračunali su da Jugoslavija duguje Fracuskoj za ratni materijal 1.734.000.000 francuskih franaka. Naši računi su govorili drugačije i zatražena je arbitraža Haškog suda.
Ovi podaci su tačni i provereni: Haški sud rešio je spor onako kako je Jugoslavija predlagala pa je isplata izvršena u papirnim novčanicama, posle donošenja presude! Suma na koju je glasila definitivna otplata duga posle pregovora i arbitraže iznosila je 1.024.812.476, a ne 1.734.000,000 franaka, pri čemu je rok amortizacije bio 37 godina, a anuiteti nisu bili jednaki. Francuzi su pokušali da nam kao dug podmetnu bezmalo dvostruku svotu!
Sećate li se filma “Balkan ekspres“? Naravno. Čuvena “devojka za sve“ Lili (fenomenalna Tanja Bošković) pevala je: “Nemoj da brigaš, život se stara, dok bude ljudi biće i para…“. To je tačno, ali nije uvek bilo para. One su u raznim oblicima (školjke, kamičci, komadi metala, stoka, itd) počele da se pojavljuju tek pre 27 vekova. Novac je, to nije neka nauka, sredstvo posredovanja između kupca i prodavaca (r-n-r).
Pošto je Nemačka odbila da plaća dalje reparacije dogodilo se da Kraljevina Jugoslavija, novostvorena država na temeljima srpskih pobeda i neviđenih žrtava, najveća na Balkanu, bankrotira! Od državnog bankrotstva u oktobru 1932. godine, pa sve do Drugog svetskog rata, strana finansijska tržišta bila su zatvorena za Kraljevinu Jugoslaviju, osim za otplatu kamata.
Sigurnije mesto za novac bile su zadruge koje nije bilo lako dovesti u neizvestan položaj banaka jer su drugačije poslovale. Između dva rata u Požarevcu radilo je 12 zadruga raznog tipa. Pored toga, proizvodnja hrane u bogatom Stigu i Pomoravlju održavala je kakvu-takvu ravnotežu. Nismo bili gladni, ako ništa drugo. Posebno mesto imaju ciglane i crepane kojih je bilo čak pet (dve Davinićeve i po jedna braće Rafailović, Nikole Jotića i ortaka Ilije Jotića i Spasića). Trebalo je podizati razrušenu državu. Većina ih je bilo (sem jedne Davinićeve koja je bila na ćirikovačkom putu) na gradištanskom putu. I stariji, mlađi, to brdašce s koga puca pogled prema Stigu, ali i do Avale, zovu i sada Ciglansko brdo. Radila su i dva parna mlina kao i električna centrala koja se nalazila u Sinđelićevoj br.4.
Takođe, sigurno mesto bili su fonodovi koji su osnivani od strane bogatih Požarevljana, ljudi bez dece, razna udruženja, itd. Bilo ih je ukupno devet. Naravno, te čuvene razmene (roba-novac-roba) ne bi bilo bez pijaca, a bilo ih je čak šest (Marvena pijaca, na današnjem vašarištu, Drvarska pijaca kod ženskog zatvora (radila je do izgradnje neke benzinske pumpe do pre dvadesetak, trideset godina), Žitarska pijaca na mestu između sadašnjeg Centra za kulturu i Pošte, Zelena pijaca u neposrednoj blizini, Pilićarska pijaca na trgu Kraljice Marije u neposrednoj blizini opštine i Ribarska pijaca koja se nalazila na samom skveru kod gradskog poglavarstva. Vašari su održavani dvaput godišnje (na Petrov dan, tri dana i na Petrkovicu, dva dana).
Počesmo o novcu, zar ne? Ne bih da budem cinik, ali da ne zaboravljamo neke stvari: sada se ljudi koji su se brzo obogatili zovu tajkuni, kontroverzni biznismeni, itd. Tada su se zvali zelenaši (unapred su otkupljivali, na rizik, rod dok je još zelen). Ali, kako da nazovemo ljude koji su 1918. godine (tada su još trajali pregovori u Versaju, gotovo trećina stanovništva pomrlo je ili izginulo, za slavu i slobodu pala je svaka druga muška srpska glava; tek su se vraćali preživeli iz bolnica po Africi, itd) počeli po centru grada da podižu za to vreme velelepne moderne zgrade koje i danas stoje i krase grad, ili su predmet restitucije? Za nekim, srušenim, još se uzdiše, ne pitajući kako su nastale. Gde su ti “investitori“ bili kada su već tada mogli sebi tako nešto da priušte i kako su došli do novca? Naravno, odgovor svi znamo, a i piše i u onoj pomenutoj presudi.
U sledećem nastavku: “Sjaj žene“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Napomena: za neke nazive korišćena je tadašnja leksika.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
