Šta to beše pijačni dan? Koji je to dan bio i da li ga se sećate? Eto još jedne lepe, varoške teme. Kako se gube navike, kako iz građanskog miljea nestaju prošlost, tradicija i običaji? Nepovratno, ali na mnogo načina. Posvetimo i tome nekoliko redova.
Imali smo kolegu, pedantnog majstora i znalca, pravog hausmajstora naše velike kuće, Centra za kulturu. Pribran i miran čovek, Siniša Korunović, svako jutro bi sa svojom “brigadom“ (kako su sebe u šali nazivali) u kojoj je bio Sale Aleksić obišao Dom, da vide da li ima nešto što treba hitno popraviti, pa bi tek onda njih dvojica sela da popiju kafu. Ko je želeo, a Sale pripada takvoj vrsti ljudi, mogao je mnogo od Siniše da nauči. Ja sam ga često ponešto zapitkivao, ne kao direktor, već kao majstor u svom fahu koji je preko ruku preturio mnogo toga. On je imao svoj red i način da njih dvojica obave savesno sve što je bilo deo njihovih obaveza, ne odbijajući da pomognu kolegama i kad im nešto privatno zatreba.
Zašto sam se toga setio?
Majstor Siniša je imao veoma interesantan običaj. Kad god bismo otišli na neko gostovanje, prvi posao bio je da istovarimo opremu, garderobu, scenografiju, a zatim i namestimo scenu. Nekada bi to išlo brže, nekada sporije, ali su rutina i uvežbanost činili svoje. Tehničari tako obezbede glumcima i reditelju dovoljno vremena za jednu “italijanku“, ili “venecijanku“, da “protrče“ kroz predstavu pre nastupa. Tako je to otkad je sveta i veka u pozorištu. Posle i majstori scene imaju dovoljno vremena da učine ono što su pre njih učinili glumci dok su čekali svoj red: da obiđu mesto gde nastupamo, kupe nešto, obavezno pojedu pljeskavicu kao na ekskurziji, mada znaju da nas čeka domaćinska večera posle predstave. Poslednjih godina nisam mnogo putovao s glumcima, a i kad sam putovao, to su bila mesta koja sam više puta posetio, pa bih ostao s kolegama domaćinima.
Međutim, primetio sam da se Siniša redovno nekuda sam “izgubi“, kako se to obično kaže, i pojavi se pred početak predstave. Pitao sam ga jednom prilikom kako je bilo u šetnji, a on mi je polako, staloženo odgovorio, kao da izveštava o obavljenom zadatku: “Vidite, gos’n Iviću, kad god odem u neko novo, meni nepoznato mesto, najpre posetim pijacu. Tamo se najbolje sve vidi – kakvi su ljudi, kakve su cene, kako se živi…“. Kada je završio, meni je došlo da se lupim po čelu i da se zapitam kako se toga pre nisam setio. Zato se sada, gotovo svakog dana, toga setim. Pošto stanujem u blizini pijace, svakog jutra, po navici, odem da kupim neko pecivo za doručak, kao da sam na pauzi. E, sada je moje kratko putešestvije do kioska znatno bogatije. Zastanem, posmatram ljude, prođem između tezgi.
Počeo sam da uočavam ono što ranije nisam umeo ili hteo, dok sam tražio samo ono što meni treba. Sada posmatram šta je na tezgama, koliko šta košta, čega ima, a čega nema, ko s kim priča, ko voli da stane na sred prolaza ne mareći za druge…Otvorio mi se novi svet, kao da me Nušić blagonaklono posavetovao da odem na pijacu, jer i tamo ima tema za mene. Kada sam ovih dana slušao žalbe koliko je skočila cena paprika (i svakog dana skakuće), kako nema pravog paradajza, da na pijaci sada caruju preprodavci koji već u pola šest ujutru pokupuju sve što je doneto pa posle diktiraju cene, nasmešio sam se, ali u sebi. Eto nama pijace kao sociološkog fenomena.
Uopšte ne morate da budete doktor ekonomskih nauka, ili neki visoki bankarski ekspert, da biste izračunali kolika nam je stvarna inflacija. Idite na pijacu. Tamo će vas, svakog jutra, nepogrešivo tačno, u dinar, sačekati realna vrednost onoga čega sve manje imate u džepu.
Kad smo već kod te reči da podsetimo: ona naravno, kao i veći deo našeg rečnika, nije baš naša. Dolazi nam iz italijanskog, od reči piazza, široka ulica. Nemam problem s tim, kao ni s rečima varoš (mađarska), delija, kiosk (turske), hiljada (grčka), fijaker (francuska), itd, itd. O rusizmima da i ne pričam. Nemam problem ni s tim što ni pijace nisu bile kao što su nekad bile. Sve se, naravno menja, ali pijaca istrajava. U nekim supermarketima iznad dela gde se prodaje zeleniš, voće, povrće, piše lepo – “pijaca“. I treba da piše. Nemam ni problem s tim što dolazi novo i potiskuje staro, to je sasvim normalno. Samo mi je, pomalo, ipak žao što neke stvari nestaju iz naših života, kao što ćemo i mi nestati. Zato pišem ovaj tekst, da se ne zaboravi.
Pijačni dan je imalo svako veće naseljeno mesto. Razloga za pijačni dan bilo je bar dva: ili je mesto bilo malo, pa nije bilo isplativo svaki dan donositi robu, ili je grad bio veći i opkoljen s više sela. Ovako se znalo – petak je dan kada ima najviše robe, najviše kupaca, kada znate gde ćete šta pronaći. Sada, kada smo premreženi putevima i transport nije skup, sve je drugačije. Naravno, za razliku od današnjice, pijačnim danom i cene bi bile niže. Niko od prodavaca nije studirao ekonomski fakultet, ali svi su odlično znali zakon ponude i potražnje. Danas je obrnuto, pa više nije vest da je nešto poskupelo, već da je nešto pojevtinilo. Ako nešto slučajno i pojevtini, tada se to u šali zove “akcija“, a narod odavno zna da su nerealne cene snižene jer robi ističe rok i da nema kupaca. I opet dolazimo do pijace koja ima svoje zakone, starije i jače od prolaznih odluka i uredbi.
Sećam se da je i radno vreme petkom, kada je požarevački pijačni dan, bilo do 14 sati. Sada se radi i nedeljom i praznikom. Ako vas ponekad uhvati seta ili nostalgija za minulim vremenima, pogledajte ovu fotografiju. Načinio ju je fotoreporter i veliki čovek, Dragoslav Bogdanović Bucić. Petak u Požarevcu. Nju mi je poklonio moj Bule, naš Bule, kada smo nas dvojica kačili slike i priređivali njegovu izložbu u Domu JNA. Zagledajte je, možda će vam se nešto učiniti poznato, možda će vam se u sećanje vratiti neki od tih dana, ako dovoljno dugo pamtite, kako se to obično kaže…Ne mora baš sve da se izbriše iz sećanja, zar ne?
U sledećem nastavku: “Tihi čovek iz mog sećanja“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
