Lako je izumiti avion. Izgradnja je već nešto. Letenje je sve
Oto Lilienthal
Poznato vam je ovo ime? Čovek koji je prvi slobodno jedrio vazduhom, napisao je knjigu o tome i nazvao je “Ptičji let“. Ima li šta lepše od letenja? Da, ali je spisak vrlo kratak i zavisi od ljudskih želja… A za najveću čovekovu želju se oduvek zna: da bude slobodan kao, hm, eto baš kao ptica. Upravo tako: slobodan kao ptica! Jedna od najlepših izreka ljudskog roda. Nesputan, svoj u beskrajnom prostoru.
Zašto uopšte pišem ovaj tekst? Nije nikakva godišnjica, značajan datum ili šta već; za ovakve tekstove imam uvek mnogo razloga, samo je pitanje da li za sve njih ima mesta na monitoru ili u vašoj pažnji. Potrudiću se da je zadržim upravom na tim motivima. Ovaj tekst je posvećen ljudima koji su ispunili svoje snove – postali piloti, ovladali letilicama i zagospodarili vazduhom. Tačnije, jednom čoveku, jer takvih prijatelja imam više, ali jedan je Zoran Petrović – Petrika. Sticaj okolnosti poslednjih godina bio je da sam ređe izlazio, pa tako i ne svraćam često u moj omiljeni kafić “Šansu“. Kad svratim, sedim, ako je slobodno, za onim stolom gde su izlozi s maketama aviona i pokušavam da se ne prepustim mislima i sećanju, ali ne vredi. Moj drug Zoki, Petra, Petrika, je tu. Dolaze generacije koje i ne znaju ili nisu čuli za njega, gosti ulaze u kafić kao i u svaki drugi. Reklo bi se – sve je isto, ljudi dolaze, odlaze. Naš narod je smislio mnogo pametnih izreka, ali ova koju ću navesti nije baš u najužem krugu za to zvanje: koga nema, bez njega se može. Nije baš tako. Posle nekih ljudi ostane praznina koja se ničim ne može popuniti, osim sećanjima i ponosom što ste ih poznavali i bili smatrani njihovim prijateljima.
Sa Petrikom sam se upoznao u osnovnoj školi. Došao sam iz periferijske škole u najsloženije vreme odrastanja. Bilo je to u sedmom razredu; pubertet divlja, postajemo svesni svoje ličnosti, znamo šta je uobraženost, šta sujeta, samo ne znamo gde su granice koje ne smemo preći. Sve nam je dozvoljeno, a ništa nam se ne prašta. Tako su i mene dočekali, potcenjujući školu iz koje sam došao, a pošto sam bio oslobođen fizičkog (samo godinu dana pre toga preležao sam težak oblik žutice), bio sam laka meta za pojedine “hrabre“ drugove da me kinje. Nekima se nije dopadalo što tečno govorim, što sam bio radoznao i znao mnoge stvari mimo gradiva…Sve bi to tako i bilo da me prvog dana u zaštitu nije uzeo Petrika. On je tada već bio neuporedivo razvijeniji, snažniji i od strarijih učenika, pa i gimnazijalci, s kojima smo delili zgradu i dvorište, nisu se baš tako lako kačili s njim. Šta nas je to vezalo? Mi, vojnička deca, lako smo se razumeli, ali nije samo to: naučeni smo da budemo iskreni, da poštujemo druga i to se odmah oseti. Naravno, vremenom je bilo lakše, kolektiv kao svaki drugi, posle izvesnog vremena me je prihvatio…Ali Petrika je tu bio kao jači brat i to ne samo za mene. Kada nas je osnovna škola rastavila, on se opredelio za srednju vojnu školu, što je za mene bilo logično. Posle, kada sam stasao, shvatio sam zašto to nije bilo logično i toj školi: vojni sistem je često surov, pa i nepravičan, a Petrika to nije mogao da izdrži i brzo je digao ruke od toga. Krenuo je svojim putem da se bori, kao svi mi, za mesto pod Suncem.
Šta nas je još vezalo? Zoran je bio promućuran, pametan i radoznao čovek, prerano sazreo. Brzo je razmišljao, ali i brzo reagovao, što je posebna priča. Kratak fitilj – dugi problemi. Međutim, malo njih zna da je on bio izuzetno senzibilna osoba i da je izvanredno poznavao poeziju, čak i odlično recitovao. Za sve one koji tvrde da su oni to uradili, ja mogu da posvedočim: “Mostarske kiše“, legendarnu pesmu Pera Zupca, u Požarevac je doneo Petrika; on ju je nama otkrio! U njegovoj sobi sam je prvi put pročitao: “U Mostaru sam voleo jednu Svetlanu jedne jeseni…“ Mi, koji smo pisali i govorili poeziju, imali smo najvećeg saveznika u toj pesmi. Kada uz logorsku vatru, na radnoj akciji ili na nekoj “žurki“ izrecitujete tu pesmu, uspeh kod suprotnog pola je već bio u najavi, da ne kažem zagarantovan. Da, svi smo znali za Raleta Damjanovića, ali Petrika je bio nešto drugo. Njegov sonorni tembr i drskost u kazivanju bila je ono što Rale nije potencirao. Divan je Rale čovek i najveći naš propagator recitovanja i poezije, ali Zoki je tu pesmu govorio kao da je za njega pisana. Srce bi svakome ubrzano kucalo kad krenu stihovi: “Jao, kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi…“
Putevi su nam se ukrstili ponovo kada je kretao u preduzetništvo. Prilikom otvaranja “Šanse“ dizajnirao sam mu napis na onom malom izlogu, kraj prvobitnog ulaza koji više ne postoji. Znali smo mi za “Poslednju šansu“ na Tašu, ali ovo je bilo nešto drugo. “Šansa“? Da, kafići, koji su tada još uvek bili novost u gradu, jesu bili šansa da upoznate nekog novog, da sretnete ljude, započnete neki posao. Sada, kada kažem da idem u neku kafanu, većina me pogleda čudno – šta ti je to kafana? Kafić i Petrika su zajednički iskoristili šansu i “Šansa“ je postalo prestižno mesto gde su ravnopravno dolazili i mladi i stari – i niko nikome nije smetao.
Naše drugovanje nije se zaustavilo na tome. Kada je ispunio svoj san i počeo da leti, imali smo još jedan razlog više da produbimo naše drugarstvo koje je već bilo dokazano i bez mrlja. Nikada jednu ružnu reč nismo razmenili, niti je bilo potrebe. Kao da smo još uvek bili u sedmom razredu. Avione možda volim više nego on i mislim da nikad ne bi izlazio iz njih. Kada bi moglo, ja bih i do Beograda putovao avionom. Često smo leteli iznad grada, napravio sam i nekoliko odličnih fotografija koje sam dugo koristio kao nezamenjive za razne plakate…Kada sam ugostio prijatelje iz Rusije s kojima sam kasnije u koprodukciji sarađivao na dokumentarnom filmu “Sedam stepenika Čačalice“, oni su bili i njegovi gosti. Kroz “Šansu“ se orilo posle svake zdravice “dvaput kratko, jednom dugo – uraaa…“. Svaki moj povratak iz Rusije bio je prilika da mog drugara obradujem nekim poklonom jer je on bio obavezni deo mog spiska koji sam nosio sa sobom; kada bi dan-dva pred povratak po onim štandovima na Crvenom trgu kupovao poklone, njega nisam mogao da zaboravim. I on bi za mene isto uradio.
Jednog dana gradom je neverovatnom brzinom proletela vest o nesreći. Nisam pitao da li je to tačno i da li je to neko proverio, jer znam da su sve ružne vesti tačne. Počeli su da pristižu detalji o neumitnosti tog događaja, a neki novinari, lišeni svakog takta i mere, pokušavali su da iz tog događaja iscede što je više moguće bizarnosti. Kao što stradaju plivači, dok se neplivači i te kako čuvaju vode, tako je i moj drugar, izvanredan pilot kome je avion dograđivao duševni mir stečen u porodici, napravio grešku, ili je greška našla njega lutajući po avionu, ko zna. Ne znam detalje, bez obzira što su mnogi podrobno opisivali šta se dogodilo; znam da ga više nema i da je nekom surovom logikom odleteo u nebo završivši na zemlji, u olupini aviona. Sudbina pilota. Tada smo se u velikoj sali Centra za kulturu oprostili od Petrike. Ništa tu nije bilo slučajno, ali ni režirano. Za govornicom je bio čovek koji nije mogao (a i zašto bi?) da kontroliše osećanja. Dragoljub Ljupče Stefanović, major, borbeni pilot našeg ratnog vazduhoplovstva, mogao je da kontroliše vrhunsku mašinu, ali reči i suze nije mogao. Posle izvesnog vremena i on se preselio pilotskim bogovima.
Šta ostane posle sećanja? Znam da vreme teče i da starim, kao i svi oko mene. Ne, ovo nije patetika, već deo životnog mozaika: često uzmem disk i pogledam film “Daleko nebo“. On, to svakako znate, govori o dečaku kome su se ostvarili snovi da bude pilot borbenog aviona. Da, svi mi imamo svoje snove. Mnogi se ostvare, a mnogi ne, ali san koji se ostvari pilotima, to je nešto o čemu mi drugi smrtnici možemo samo da maštamo. Da li je to moguće, da li se svaka prepreka može savladati i kada su sve okolnosti protiv nas? Da. “Kada se čini da je ceo svet protiv tebe, seti se da avion poleće protiv vetra“. Nije važno ko je to rekao, važno je da je to tačno. Setite se toga kada pogledate jato ptica kako bezbrižno kruži iznad vaše glave. Skoro kao piloti, kao moj drug.
Naslovna fotografija: dr Marko Stevanić, još jedan od naših višestruko talentovanih sugrađana.
U sledećem nastavku: “Prava čoveka“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
