Kraj najvećeg rata i početak najveće opasnosti po čovečanstvo
Velika je ironija da je kraj Drugog svetskog rata, najvećeg sukoba u istoriji, obeležilo oružje koje može doći glave celom čovečanstvu. Još 1939. godine vlada SAD-a je započela „Projekat Menhetn“, rad na pravljenju nuklearnog oružja. U leto 1945. godine isplatile su se dve milijarde uloženih dolara jer je u pustinji Novog Meksika uspešno detonirana prva atomska bomba. Posle toga je ostala samo moralna dilema – da li koristiti tako veliku moć uništenja protiv neprijatelja.
Posle osvajanja Ivo Džime i Okinave, isturenih japanskih ostrva, bilo je jasno američkim komadantima kako će izgledati napad na Japan. Iako je već bilo jasno da su izgubili rat, Japanci su se fanatično borili uz samožrtvovanje koje racionalni Amerikanci nisu razumeli. Napadi kamikaza i akcije dobro ukopane pešadije naneli su Saveznicima velike gubitke, što je sve više uznemiravalo američku javnost koja nije znala koliko dugo će još rat trajati i koliki bi bili gubici ukoliko bi SAD odlučile da izvedu invaziju na Japan.
Predsednik Hari Truman doneo je odluku da upotrebi novo oružje kako bi naterao Japan na kapitulaciju.
Bilo je više mogućih ciljeva. Odbačeni su predlozi da se bombarduje Tokijo sa Carskom palatom i Kjoto, grad bogate istorije i velikog kulturnog i umetničkog značaja. Moglo bi se reći da je Kjoto od uništenja spasao američki ministar rata Henri Stimson, koji je u njemu proveo medeni mesec više decenija pre rata.
Za prvu metu odabran je grad Hirošima.
Sa malog zapadnopacifičkog ostrva Tinianu 6. avgusta 1945., u 2.45 ujutro, u pratnji još dva bombardera B-29 koji su bili opremljeni uređajima za osmatranje, fotoaparatima i kamerama, poleteo je bombarder nazvan Enola Gej. Njegov pilot Pol Tibets mu je dao ime po svojoj majci. Uz dvanaest članova posade, avion je nosio uranijumsku bombu tešku četiri tone „Little boy“ („Mali dečak“).
U 8.15 po lokalnom vremenu B-29 „Enola Gej“ sa visine od oko 9500 metara izbacuje atomsku bombu koja je minut kasnije eksplodirala 500 metara iznad zemlje i u sekundi sravnila sa zemljom ceo grad. Vatrena lopta jurnula je uvis pretvorivši se u divovski oblak koji je ubrzo prerastao u pečurku od plinova, pare, prašine i dima. Iz tog oblaka je padala crna kiša.
Između 70 i 80 000 ljudi je trenutno poginulo, a procenjuje se da je ukupan broj nastradalih, kada se uračunaju i oni koji su kasnije umrli od posledica bombardovanja, oko 200 000.
Naravno, većina su bili civili.
Kako je Japan i dalje odbijao da se preda, Amerikanci su nastavili…
Tri dana kasnije, 9. avgusta poleteo je avion istog tipa, supertvrđava B-29 sa zadatkom da baci drugu, ovaj put plutonijumsku bombu zvanu „Fat man“ („Debeljko“).
Cilj je bio grad Kokura sa velikim kompleksom fabrika municije i oružja. Stanovnike ovog grada spasli su obalaci zbog kojih je bombarder morao da promeni plan i krene ka Nagasakiju, velikoj pomorskoj luci.
Pakao je ponovljen. Zbog brdovitog terena bilo je nešto manje žrtava – oko 40 000 mrtvih trenutno i još toliko do kraja godine.
Atomski napadi na Hirošimu i Nagasaki dali su japanskom caru mogućnost da se suprotstavi vojnom vrhu koji je bio protiv bilo kakvog oblika predaje. Njegov govor emitovan na radiju 14. avgusta u kojem je rekao da Japan „mora prihvatiti situaciju i snositi posledice“ smatra se završnom reči rata, što se tiče Japana. Dan posle, 15. avgusta 1945. godine, Japan je kapitulirao, a ugovor o kapitulaciji potpisan je 2. septembra na palubi američkog bojnog broda Misuri u blizini Tokija. I tu je sačuvao svoj ponos jer nikada nijedan neprijateljski vojnik nije kročio na tlo Japana za vreme rata.
Da se to nije desilo, bačena bi bila još jedna bomba u avgustu i po tri u septembru i oktobru…
Do danas traju rasprave o opravdanosti korišćenja nuklearnog oružja. Jasno je da su većina žrtvi nedužni civili. Kritičari ovog anticivilizacijskog poteza SAD-a tvrde da je atomska bomba, u stvari, trebala da prestraši buduće neprijatelje-SSSR. Osim toga, SAD nisu htele da veliki novac uložen u „Projekat Menhetn“, ode u nepovrat a da se novo oružje ne upotrebi.
Sa druge strane, upotreba atomskih bombi jeste spasla na hiljade američkih života, koji bi bili cena invazije na Japan. Fanatičnost njegovih branilaca doveli bi opet i do ogromnih civilnih žrtava, kao na Okinavi, gde je stradala čak trećina civila sa tog ostrva. Japan je svojom osvajačkom politikom i započeo rat uz Nemačku, pa je surova realnost da je morao platiti veliku cenu poraza.
Autor bloga „Čas istorije“
