Fudbal je često bio „više od igre“, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu. Danas ne možemo da shvatimo sve političke okvire u kojima se igrala jedna utakmica s početka pedesetih godina XX veka. Sigurno da ni ondašnji navijači ne bi razumeli koliko je danas u ekonomskom smislu fudbal „više od igre“.
Osmina finala fudbalskog turnira na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, posebno zaslužuje da bude pomenuta u „Času istorije“, jer se u njoj prepliću velika politička previranja tog vremena.
Kada je 1948. godine Tito rekao Staljinu „istorijsko NE“, usledio je period velike napetosti. Kako je jugoslovensko komunističko rukovodstvo odbilo slepu poslušnost Staljinu, godinama je trajalo stanje neprestane ratne opasnosti. Jednako opasan stranom neprijatelju bio je i unutrašnji. Prosovjetski komunisti su masovno hapšeni i slati na Goli otok. Bilo je to vreme opšte paranoje, kada je nesmotreni vic ili bilo kakva sitnica bila povod za hapšenje i deportovanje u logor.
Cele četiri godine trajalo je to stanje ni rata, ni mira, kada su se na Olimpijadi u Helsinkiju, u osmini finala fudbalskog turnira, susrele „zaraćene“ Jugoslavija i SSSR.
Tada su na Olimpijskim igrama fudbalske reprezentacije nastupale u najjačim sastavima, pa su ovi turniri bili jednaki Svetskim prvenstvima. Obe selekcije su bile pod neviđenim pritiskom da pobede. Ova utakmica je shvaćena kao najveći simbol sukoba Tita i Staljina. ROJTERS ju je nazvao „utakmicom stoleća“. Prenos iz Finske se slušao na radio aparatima i razglasima na trgovima u svim mestima Jugoslavije. 20. jula 1952. godine u finskom gradu Tampereu igran je ovaj istorijski meč.
Jugoslavija je igrala u sastavu koji je tada svako dete znalo napamet:
Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Bobek, Vukas i Zebec.
U sjajnoj igri, na samo 15 minuta pre kraja, Jugoslavija je vodila 5:1. A tada fanatični Sovjeti prave neverovatan preokret i stižu do izjednačenja. Kako je utakmica završena nerešenim rezultatom 5:5, po tadašnjim pravilima, morala se odigrati nova utakmica.
Dva dana kasnije, 22. jula, ponovljena je cela drama. Sovjeti su u poluvremenu vodili sa 1:0. Još uvek pod utiskom olako prokockanog vođstva u prvoj utakmici, Jugosloveni uspevaju da se podignu i golovima Rajka Mitića, Stjepana Bobeka i Zlatka Čajkovskog dolaze do istorijske pobede od 3:1.
Finska publika je zbog ranijih neprijateljstava sa SSSR-om, pružala veliku podršku našim fudbalerima. Ova pobeda male Jugoslavije je izazvala erupciju oduševljenja.
A šta tek reći za reakcije kod kuće!? Veliko slavlje na ulicama i klicanje fudbalerima i Titu…
Posle SSSR-a, na putu do finala su pali Danska (5:3) i Zapadna Nemačka (3:1). U finalu je Jugoslavija igrala protiv čuvene mađarske „lake konjice“. Mađari, čija je najveća zvezda bio legendarni Ferenc Puškaš, pobeđuju sa 2:0. Međutim, srebro Jugoslovena za sve u domovini sija zlatnim sjajem zbog pobede nad omraženim Sovjetima.
Fudbaleri su postali ponos nacije, a kao nagradu su od Tita dobili po sto dolara.
Sa druge strane, i sovjetski fudbaleri su dobro prošli.
Besan zbog poraza i sramote, Staljin je naredio da se ugasi CDKA (današnji CSKA), klub koji je istovremeno bio i reprezentacija, liga se sa 15 klubova smanjila na 14, a igrači su se rasuli po drugim ekipama.
Staljin je, takođe, zabranio objavu poraza od Jugoslavije. Rezultat je izašao u novinama nakon njegove smrti, godinu dana posle meča!
Rekao sam da su sovjetski igrači dobro prošli, jer je postojala realna mogućnost da svi budu deportovani u Sibir.
Autor bloga „Čas istorije“
