Priča o požarevačkom Đenki i njegovim sledbenicima
Ova priča je tačna od reči do reči i samo je delimično pokrila mnogo toga što bi je učinilo preopširnom. U nekolikim crticama izneseni su podaci koji vas mogu uveriti da se u ovom gradu nekada živelo s mnogo više entuzijazma i preduzimljivosti.
Ponovo radi bioskop…
…A počelo je bezazleno, da bi se pretvorilo u jednu od najbogatijih i najjačih industrijskih grana i oblika difuzije masovne kulture i zabave, pa i umetnosti . Već tada, na samom početku, film je podeljen na tri celine – proizvodnju, distribuciju i prikazivanje, pa je tako ostalo i do danas. Film je od početka zasnovan na ljudskoj radoznalosti i prirodnom izazovu funkcije oka u odnosu na pokretne slike i pokret uopšte. Neverovatno je koliko je fiziološka, anatomska, osobina jednog od ljudskih organa uticala na to pokrene novu vrstu umetnosti i zabave. Počelo je kratkim filmovima najbizarnih sadržaja, a stiglo se do vrhunskih umetničkih dela neprolazne vrednosti, ali i puke zabave. Kada su 28. decembra 1895. pred Novu godinu, braća Limijer u Indijskom salonu “Grand kafea“ prikazali svoje prve filmove, bila je to senzacija. Već iduće godine u kafani “Zlatan krst“ ne Terazijama organizovana je prva projekcija u Srbiji. Požarevljani su, ipak, morali malo duže da čekaju da se susretnu sa “pokretnim slikama“. Veliku ulogu u misiji popularizacije filma i bioskopa odigrali su putujući bioskopi. Godine 1906. pojavljuje se stalni bioskop u Beogradu i u Kragujevcu.
Todor Najdanović – Negotinac prispeo je 21. novembra 1909. godine sa svojom aparaturom u našu varoš. Predstave su bile u hotelu “Grand“ – kod Miće. Nije slučajnost što su se i kod nas prve projekcije organizovale u kafani – u “Grand kafeu“ i u “Grand“ hotelu. Narečeni Todor Najdanović , rodom iz Jasenice kraj Negotina, čak i za današnje pojmove bio je nemiran duh. Stigao je čak i u Ameriku, gde je nabavio prenosnu bioskopsku opremu 1908. godine. Struju za tu aparaturu proizvodila je parna lokomotiva u njegovom vlasništvu. Pri tom je imao i menažeriju koja se nalazila u posebnim kavezima ispred šatre u kojoj je prikazivao “žive“ slike. Ljudi su mogli da vide kratke, komične filmove sa Maksom Linderom i Morisom Lemanom. Od dužih filmova, Najdanović je prikazivao “Bitka za Port Artur“. Program u Požarevcu sastojao se od osam tačaka. Početak predstava bio je u 21 sat, a cene su bile: za prvo mesto – jedan dinar, a za drugo – pedeset para. Trebalo je da se kratko zadrži u Požarevcu, međutim , ostao je sve do 11. februara 1910. Razlozi su bili materijalne prirode jer interesovanje, pa i priliv novca, nisu bili takvi kakve je on očekivao. Napustio je lepu i prostranu salu hotela “Grand’, pa je pored samog Zdanja, na Cvetnom trgu (tu , gde je sada pijaca “Krug“) postavio zimski salon; bila je to, ustvari, nekakva šatra , sasvim primerena njegovom cirkuskom nivou i shvatanju filma i biznisa. Predstave su bile organizovane svakog dana, a nedeljom i praznikom davao je po dve predstave s početkom u 15 i u 20 sati. Cene su bile kao i ranije, samo što su deca plaćala ulaznicu 30 para. Uprkos upornosti vlasnika i mogućnosti da se pogleda čak deset filmova, uprkos bogatoj i za to vreme neobičnoj reklami, bioskop je doživljavao agoniju. O tome govori oglas u lokalnom “Građaninu“ od sedmog januara 1910. godine u kome dotični kaže: “Na prodaju jedan vagon od četiri hiljada kila u kome je slon živeo prodajem za vrlo nisku cenu.“ Ubrzo, 10. februara, bioskop odlazi za Kruševac.
Više od godinu dana nije bilo bioskopa u Požarevcu. Tek 10 . aprila 1911. godine u sali hotela “Berza“ (otvorenom samo godinu dana ranije), davao je predstave “Amerikanski bioskop“. Predstave su bile u 20.30 sati, a cena ulaznice jedan i po dinar. Reklama je bila “agresivna“ (kako bi se to danas reklo), a mogli su se videti i filmovi kolorisani rukom ( “Saveli“, “Klepopatra“ i slični). Početkom 1912. postoji stalni bioskop u hotelu “Braničevo“ (sada je tu poslovni centar “Jasmin“, sam ulaz u stari korzo, prekoputa “Imerijala“). Mika Ž. Stefanović – “Džindža“, mnogo se potrudio da ode korak dalje od dotadašnjih pokušaja. Mirne slike, bez treperenja, na svetskom nivou, a pri tom su emitovani i reklamni “slajdovi“. Požarevac može i time da se pohvali – to je prvi srpski bioskop koji je imao repertoar sa tekstovima na našem jeziku ! Predstave je davao sredom, četvrtkom, subotom i nedeljom od 20.30 sati, a dnevne predstave su išle nedeljom i četvrtom od 15 sati. Cene dnevnih ulaznica bile su upola manje nego za večernje – pedeset i trideset para. Sve je u ovom preduzeću bilo na najvišem nivou: vlasnik je imao ugovor sa najvećom svetskom fabrikom za proizvodnju i nabavku filmova “Pate frer“ . Pored umetničkih filmova, prikazivani su i naši, kratki filmovi – “Beogradski korzo“, “Bogojavljenje u Beogradu“, itd. Maja meseca u bioskopu se mogao videti i film o propasti “Titanika“ (!). S obzirom na to kada se katastrofa dogodila, kao i na sredstva komunikacije i saobraćaja prilikom dopremanja filmova, ovaj podatak se može smatrati veličanstvenim poslovnim uspehom. Sredinom sledeće, 1913. godine ovaj moderni bioskop otkupljuje Ksenofon Manić i sve se seli prekoputa – u “Srpsku krunu“. Jedna dnevna predstava bila je humanitarna – za borce na bojištu (reč je, naravno, o Balkanskim ratovima). I tematika je bila prilagođena, pa su varošani mogli videti film kao što je “Marširanje srpske vojske: Niš, Vranje, Zibevci, Kumanovo i Veles“. Naravno, bilo je i nezadovoljnih. Traženo je od direktora da zabrani damama dolazak sa šeširima jer ometaju ostale goste…Smetao je i duvanski dim i prašina. Kao odgovor na konkurenciju u komšijskom, spomenutom već, “Braničevu“, 14. aprila 1913. godine proradio je “Grand bioskop Edison“, zasnovan na američkoj tehnologiji. Dva svetska bioskopa u takvoj kasabi mnogo govore o vremenu, entuzijastima, pa i životnim prilikama tog vremena. Za vreme filma obavezno je svirala neka kapela, moglo se piti i večerati jer se sedelo za kafanskim stolovima. Samo su oni sa jevtinijim kartama sedeli na klupama.“. Nažalost, usred bujanja nove vrste kulturnog života, počinje Prvi svetski rat koji sve to prekida i gasi.
O filmu u Požarevcu između dva rata i kasnije, u sledećoj priči…
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
