U srce sam te zaključao, ne možeš izaći
a ključić sam izgubio – ne mogu ga naći…
Šta to beše spomenar?
Za ove nove, internet generacije, najlakše objašnjenje bi moglo da glasi: to je bio naš fejsbuk. Sveska koju smo svi mi čuvali na dnu đačke torbe ili pod jastukom, u ormaru iza knjiga da je neko ne pronađe i počne da pretura po našim tajnama. Nešto što je bilo samo naše i onih koji su se u njega upisivali. Pitanja su varirala, ali su kod svih bila slična: šta najviše volimo (s posebnim osvrtom na boju očiju ili kose), koje ime nam se najviše sviđa (njeno naravno, ili njegovo, zavisi ko je popunjavao), šta čitamo, koju muziku slušamo…Kada popunimo taj deo (koji je mogao da bude i abecedni), sledili su delovi spomenara koje nije mogao svako da vidi ni da pročita, a tek odabrani su mogli da se upišu. Kako se zove naša simpatija, gde živi, šta najviše voli, da li zna za nas...Šta biste joj poručili, kad biste znali da će pročitati ove redove?
To je bilo jedno od najvažnijih pitanja, a odgovor smo ostavljali u tom našem “sandučetu“, na skrivenoj oglasnoj tabli, da ne kažem zidu…samo nešto sporije i slađe. Taj spomenar stigao bi kad-tad u ruke one osobe zbog koje smo ga i popunjavali. Međutim, sporost je u potpunosti nadoknađivala opojna, očaravajuća neizvesnost i iščekivanje, taj šifrovani rečnik koji je sve otkrivao, a nije izdavao nikoga…Zavisi od toga ko je čitao i tumačio. O, kako je bilo lepo slati skrivene, a javne, signale sa zagonetnim detaljima koje ste prepoznavali samo vas dvoje – i vaši “jataci“. S mojom drugaricom iz klupe Jucom napravio sam poseban “zid“. Ona je išla u jednu smenu, ja u drugu. Sedeli smo u istoj klupi i najčešće se nismo, u početku, ni viđali. Zato smo jedno drugom ostavljali ceduljice i jedva čekali idući dan da ih nađemo zaturene između ploče i gvozdene konstrukcije, da ih niko ne nađe. Rekoh – poruke. Inboks, takoreći. Naravno, onda smo se upoznali, drugovali, pomagali jedno drugom da naše simpatije saznaju nešto važno, a kao da mi to nismo rekli…Znate onu divnu rečenicu – “Nemoj nikom da kažeš“?
Vratimo se spomenaru kao svesci, našem bunaru želja i tajni koje to nisu bile. Ovo sa ceduljicama u klupi bilo je jedno od mogućnosti samo za dvoje, ali spomenar – on je već bio institucija samo ako je neko znao da je pravilno tumači. Najvažnije pitanje, takoreći pitanje svih pitanja, bilo je – koje stihove najviše volite? To je već bilo pravi ispit iskrenosti i veštine da se napiše ono što nismo smeli glasno da izgovorimo. Pažljivo su se birali stihovi, ali baš oni kojima bismo mogli osećanja da preslikamo i predstavimo dotičnoj (dotičnom), a to nije bilo lako.
O, patetiko, ime ti je mladost.
Nije bilo interneta da ukucate početne reči i dobijete nešto upotrebljivo. Zato se išlo u biblioteku, ili su se kupovale knjige, pozajmljivale, čitala lektira, a stihovi se učili. Stvarno je bilo glupo ne znati bar tridesetak pesama i biti spreman da joj u pravom trenutku, na nekom rođendanu, šapućeš u uvo izabrane reči, dok te miris njene kose baca u očaj ili zanos…
Zahvaljujući spomenarima, stvoren je taj začudni žanr stihova koji su samo tamo zvučali baš onako kako je pesnik zamislio…ili se to nama činilo. Da li je Dučić znao da ću na nečijem rođendanu sav svoj šarm pokušati da pretočim u šaputanje njegovih stihova, dok se na gramofonu u polutami vrti singl neke “lagane stvari“? Svaki pesnik jeste ponosan kada ga kritika prihvati, uzdigne, nagradi, izbaci medju zvezde; kad mu se štampaju knjige, sabrana dela ili se po njemu nazovu književni klubovi, nagrade, škole ili ulice.
Ipak, nasrećniji su oni pesnici čiji stihovi putuju kroz spomenare i dnevnike, čije reči mame uzdahe sa ceduljica i zanesenih, neopreznih poruka napisanih u spomenarima.
Pesnici čije pesme prihvate i prisvoje recitatori, zaljubljeni, sakupljači lepih misli, pa čak i oni koji ih potpišu kao svoje, mogu reći da je njihova poezija obezbedila svoju količnu večnosti. Ne postoji veća slava i veća satisfakcija od takve vrste privrženosti. Ta popularnost se ne naručuje, nju ne mogu da stvore klanovi i koristoljubivi kritičari, stoga što se ona stiče na najtežem mogućem terenu – ljudskom srcu i u mislima zaljubljenih.
Latini kažu “Zaljubljeni se svega sećaju“. Mnogim pesmama više se i ne zna autor i to je, na neki čudan način, najlepša pravda – neko je to morao da napiše. Sećam se stihova “Možda je prošao i život ceo od onog dana kad sam je sreo, kad prvi put ugledah oči plave, boju kose pokošene trave “. Posvećeni su jednoj Ani. Stihova se sećam, a znam i autora, koji je dugo bio tajnovit; Velibor Pantić, pisac-amater iz Smedereva. Bila je i pevana verzija. Na jednom festivalu pevao ju je Steva Milosavljević, jedan od osnivača diskoteke “Đovani“. Možda ju je on i komponovao. Kasnije, kada su me struka i moj posao (a najviše ljubav prema kazivanju poezije) dovela na tle recitovanja, kada sam postao takoreći ekspert za tu oblast i stekao čak i nekakvo ime, ova iskustva iz spomenarske mladosti su mi mnogo pomogla. U čemu? Naravno, ne u onome što smo mi zvali tehničkim uslovima kazivanja – akcentuaciji, dikciji, logičko-saznajnoj analizi, disanju, prilagođenost uzrastu i polu, itd. To je struka, to se podrazumevalo. Šta se nije podrazumevalo? Niko nije mogao da predvidi onaj trenutak kada cela sala zaćuti, ali tako da se ništa sem tišine ne čuje…i glasa recitatora koji, u ime pesnika, kao njegov ambasador, izgovara stihove. Naravno da je osećaj bio subjektivan. Neko u sali ne bi osetio ništa, niti bi iz njega pohrlile asocijacije. Mnogi bi se i dosađivali jedva čekajući da sve to prođe. Na sreću (ako je to sreća, a mislim da jeste), mene je uspevao da stigne uvek u pravom trenutku taj izazov, to emotivno iskušenje kada više ne hvatate olovku da zabeležite neki utisak, već slušate glas i poeziju koja se odbija o sve moguće zidove vaše duše, stvara odjeke, tutnji ili šapuće. U tih nekoliko minuta ponovo vas neke reči podsete na miris kiše u proleće, na pokidane ruže, poklonjeni talenat da se nevino voli, na prvi uzdah, prvo razočaranje, njen pogled koji više ne pripada vama…na one dane kada pomislite – da li smo se nas dvoje uopšte poznavali?
Eto, dok su drugi ispunjavali svoj zadatak da ocenjuju i ja sam to radio, ali sam uživao slušajući poeziju, želeći svim srcem da svako od onih mladih ljudi koji su se usudili da stanu pred nas i poezijom otvore dušu, to nikada ne zaborave. Tako se stvarao moj mozaik uspomena, moj spomenar koji nigde nisam zapisivao, već pamtio.
Kada bih sada ponovo, nekako, mogao, kao u prošlom životu, da pišem po spomenarima, koji bi to bili stihovi?
Gvendolin Bruks je pevala: “Kad zaboraviš, kažem, nedelju…“. Kako da je zaboravim, kada je Marija Šimoković napisala fantastičnu pesmu u kojoj razotkriva sebe – “Danas je nedelja i samousluga je zatvorena i neko peva o ljubavi nekome“? Počinje za recitatora gotovo nerešivim, jednostavnim stihom: “Kako si, moja najlepša prošlosti?“ Samo što se oporavim od sećanja na nju, kreće Brana Petrović i naglas razmišlja kako je to “kada te ostavi onaj koga voliš“ i ponavlja te reči, kao kad pada prolećna kiša: “Prvo osetiš jedno ništa. Zatim osetiš jedno ništa…“. “I šetaš, i šetaš, i šetaš, i šetaš…i već ti je bolje. I već ti nije ništa. Samo malo…ništa“. Majakovski s druge strane odgovara, oblačeći oblak u pantalone: “Mama, Vašeg sina nešto divno boli“.
Naša Jovana Pajić došla je na jednu probu Teatra poezije i pitala me: “šta misliš o ovoj pesmi, da je uvrstimo?“. Onda je počela da govori: “Možda niko nije umeo da te želi kao ja, noćas…“. Mi smo ćutali. Slušali smo ‘‘Ekspres za sever’‘ Mike Antića, zamišljali sebe u praznom kupeu uz kloparanje točkova, mrak, gledajući udaljene svetiljke kako promiču… Šta posle tog prvog stiha uopšte reći?
Branko Miljković je pevao: “Uzalud je budim“. I sada čujem Mišu Konrada, višestruko talentovanog, kako govori te stihove, sipajući poruke na sve strane…A onda me stigne varljiv stih koji samo pesnik može da napiše i da mu se poveruje: “Ko je ljubio, taj ne ljubi više…“.
Zaista: sećate li se spomenara? Spominjete li ih nekada, ili će vas tek ovaj tekst ponovo vratiti do njih i otvoriti vrata svih onih uspomena za koje ste mislili da ste iz zauvek izgubili? Šta biste danas napisali u nečijem spomenaru, kada bi ga neko stavio pred vas? Nema potrebe da pogađam, znam kakvi su moji čitaoci. Tamo bi se našli svi oni pesnici koji su svoje mesto odavno obezbedili u večnosti, pa i sada, kada spomenara odavno više nema. Massuka je pevao: “Prošlo je sve; i jedva dušu dirne sećanja talas drag, ko s večeri kad tihom vodom pirne daleki vetar blag…“. Pesma se zove “Prosta istorija“. Otkrila nam ju je moja dobra Lela Ilić, otmen recitator, kako to lepo zna da kaže Veliša Joksimović. Zato znam da ništa ne može da prođe. Ništa što vredi. Samo se negde prikrije i čeka da ponovo zasija. Možda negde, na nekom tavanu, čeka vaš primerak spomenara da ga otkrijete…
U sledećem nastavku:
“Zanati koji odumiru“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
