Ovaj tekst, mimo običaja na blogu, posvećujem jednom istinskom zaljubljeniku u golubarstvo, čoveku koji je stekao međunarodnu reputaciju baveći se golubovima, Slobodanu Brkiću.
Sa Slobom ili Brkom, zavisi kako ga je ko zvao, još prošlog leta dogovorio sam se da napišem jedan tekst o golubovima. Bio sam kod njega u poseti i divio se velepnim priznanjima, slušao njegove dogodovštine i uspomene. Za razliku od lovaca i ribolovaca, kod golubara nema takvih priča. jer se njihovi rezultati mere u minutu. Ispostavilo se da to što sam ja zamislio neće moći da se predstavi u samo jednom tekstu, već ću morati da napišem nekoliko nastavaka. Nije ni to bilo problem, materijala je bilo dovoljno, nikoga ne bismo mimoišli. Ali, dan za danom, uvek je neka tema bila preča. Eto, pišem ove redove znajući da sam zakasnio, očekujući da on ipak odnekud, s nebesa, u društvu svojih golubova, konačno rešen bolova i muka, na neki način ovo sve vidi. Bar se nadam.
Posvetimo nekoliko reči golubovima. Svuda su oko nas i čini nam se da sve o njima znamo, a nije baš tako. Golubova (lat. Columbae) ima 42 roda i 310 savremenih vrsta…a nama, laicima, svi liče jedni na druge. U golubove se računaju i grlice, gugutke i dodovke. Po svetu su se raširili krenuvši iz Jugoistočne Azije i Australije. Od onog za koji svi znamo, goluba iz Nojeve barke koji se četrdeset dana posle potopa vratio noseći maslinovu grančicu (kao znak da je blizu kopno), do danas, prošlo je mnogo vremena. U poznate golubare spadaju Maksimilijan Robespjer, Tomas Monson, Majk Tajson, kraljica Elizabeta Druga, Nikola Tesla, Pablo Pikaso, Darvin, Jul Briner, kraljica Viktorija, Norijega i, naravno, mnogi naši poznati ljudi od kojih posebno izdvajam Dudu Ivkovića.
U golubarsku internacionalu i povezanost uverio sam se mnogo puta. U mojoj nekadašnjoj ustanovi radni vek proveo sam s dva golubara kojima su golubovi bili istinska pasija i članovi porodice. Nažalost, i oni su se preselili na nebo koje su toliko često gledali. Naš dobri Mire, Miroslav Stefanović je znao i poslednji dinar da potroši na nekog dobrog goluba, a često smo mogli da ga vidimo sa golubom umotanim u neke novine. Posle neke razmene sa svojim kolegama, obavezno je bilo da nam pokaže šta je novo “pazario“. Naravno, nisam se razumeo u golubove (ne tako kao golubari), ali sam poštovao njihovu ljubav i posvećenost.
Možda još veći zaljubljenik, ako je to uopšte moguće, bio je legendarni Glava. Malo ko je Radomira Jeremića znao po imenu. Znali su ga po nadimku i po golubovima. Subotom i nedeljom na Pionirskom trgu, tamo gde je sada parking, bio je nezavanični sajam golubara, gde su se razmenjivali, kupovali i prodavali golubovi, kukuruz, oprema i sve ono što ide uz ovaj sport (ili hobi, zavisi kako ga je ko doživeo) koji nije nimalo jevtin. Za golubare sam bio vezan i preko čuvenog Laleta iz Šumadijske ulice, mirnog, pribranog i dobroćudnog službenika Poreske uprave (ili kako se već zvala i menjala imena). Ne pamtim koliko sam mu, i koliko puta, ispisao diplome, strpljivo i bez naknade, naravno. Tada sam čuo za karudijane, srpske visokoletače, tiplere, karike; tokom dugotrajnog i dosadnog pisanja zapitkivao sam ga o navikama i običajima golubara, sistemu takmičenja, itd. I sve to, naravno, pamtio. Zašto sam napisao golubarska internacionala? Glava i ja smo nebrojano mnogo puta putovali na razna gostovanja širom zemlje. Nije bilo grada u kome on nije imao poznanika golubara, a nekoliko puta nam se dogodilo da smo rešili neki problem upravo zahvaljujući Glavi i njegovim golubarima koji bi se smesta rastrčali da nam nađu pomoć.
Brka je posebna priča. Pamtim ga iz mojih gimnazijskih dana kao korpuletnog, visokog zaljubljenika u košarku. Kada smo obnovili naše prijateljstvo uz pomoć magičnog fejsbuka (eto, može i on da bude koristan ako se lepo upotrebi), doznao sam još mnogo toga o golubovima. On me je pozvao jer je bio zainteresovan da nabavi Tijanovu i moju knjigu “Ukoričena muzika“ jer su naše generacije bile rokerske. Tako je počelo. Susret s njim bio je za mene pravo otkrovenje. Obično ljudi u tim godinama pamte samo ono što je dobro i lepo, ponekad preuveličavajući, a zaboravljajući svoje greške. Šta sam mogao da vidim? Uredan stan s mnogo nagrada, ukusno poređanih i raspoređenih. Zbog svoje teže pokretljivosti Brka je svoju dnevnu sobu pretvorio u pravi internet-štab. Na prvi pogled je bilo jasno da je reč o čoveku koji odavno vlada materijom, a svojim odnosom prema obavezama odnosio se veoma moderno imajući na fejsu i skajpu pola sveta.
Vreme je letelo i proletelo u mojim zapitkivanjima i njegovim iscrpnim odgovorima. Pokretač i najagilnija ličnost jednog velikog udruženja, JUTS-a, Jugoslovenskog tiplerskog saveza, imao je šta da mi priča. A imao je šta i da napiše jer je autor nevelike, ali dragocene brošure “40 godina JUTS-a-75“. Tada sam shvatio da nije reč samo o još jednom zaljubljeniku u golubove, već ozbiljnom, predanom čoveku, vizionaru svetskog imena i glasa. Eto, takvi ljudi su živeli u našem gradu. Otišao sam od Brke prepun utisaka, prisećajući se koga sam sve još od golubara poznavao, ali da je njegovog ranga i kvaliteta, i stao sam kod drugog, trećeg imena. Dugo mi se nije dalo da išta o tome napišem jer su utisci stvarno bili impozantni. Kako napisati tekst o čoveku koji je svoj život, osim svojoj porodici, posvetio i golubovima, pticama mira? On me je inspirisao da na jednom prestižnom vojnom portalu, “Oružje onlajn“ napišem tekst o golubovima – vojnicima. Njega možete pročitati na priloženom linku.
Kada sam video vest o neumitnom kraju, prvo što sam pomislio – to nije moguće, nedavno smo razgovarali…a to nedavno kod mene se odavno meri mesecima, ponekad i godinama. Kako god, Slobodan Brkić-Brka je sa svojim tiplerašima, golubarima i golubovima sasvim sigurno, bez ikakve patetike, na nekom boljem mestu.
PS
Jednom prilikom mi je jedan dobar prijatelj, dok smo posmatrali golubove na obali bokokotorskog zaliva kako se rano ujutru przničavo bore i tuku oko hrane koja je nemarno bačena od strane turista i ostala na plaži, rekao: “Kakve su to ptice mira? Oni su przničavi, ratoborni, svađalice…“. Ćutao sam i nisam ni pokušao da ga razuverim. Čemu? Da je bar jednom uzeo goluba u ruku i pomilovao ga, sve te njegove predrasude bi nestale. Na kraju krajeva, neka pogleda koliko je samo pesama napisano i otpevano o golubovima. Nije to slučajno i nezasluženo. O tome uvek pomislim i setim se mojih drugara kad iznad mene proleti jato, ili mi ostane neka pogačica u ruci, pa je podelim s golubovima. Lep je to osećaj.
https://oruzjeonline.com/2023/09/16/njima-ne-treba-gps-golubovi-pismonose/
U sledećem nastavku: “Kazablanka“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
