Požarevačka čitalačka publika je sa pažnjom i ljubavlju dočekala i ispratila na dalji književni put roman „Devet suza za Bakoče“, Miljene Drndar

U organizaciji Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“, u ispunjenom svečanom salonu gradskog zdanja, požarevačka čitalačka publika je sa pažnjom i ljubavlju dočekala i ispratila na dalji književni put roman „Devet suza za Bakoče“, Miljene Drndar.

O romanu su pored autorke govorili i gosti, Petar Arbutina (pisac, književni kritičar, urednik) i dr Nemanja Dević, istoričar. Domaćin i moderator književne večeri bila je direktorka biblioteke, Vera Zarić Mitrović.

U želji da vam prenesemo delić sjajne atmosfere, približimo roman i ono što se o njemu govorilo napravili smo intervju sa Miljenom, koju književna publika dugi niz godina prepoznaje, prati i voli od romana „Vaga za netačno merenje, „Dva i dva su pet“, „Zašivanje oblaka“ kao i brojnim putopisnim zapisima, pesmama, pričama i blogu. Romani „Devet suza za bakoče“ i „Zašivanje oblaka“ objavljeni su kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori, u uglednim izdavačkim kućama „Štampar Makarije“ i „Obodsko slovo“, te podjednako čitani i voljeni u obe zemlje. Miljena je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Crne Gore kao i Udruženja novinara Crne Gore.

Vaš novi roman „Devet suza za Bakoče“, objavljen je nedavno i u Srbiji i Crnoj Gori, i u katkom vremenskom periodu naišao je na izuzetan prijem kako čitalaca tako i na sjajne književne kritike od strane kritičara. Koliko Vam to poklapanje znači?

-Beskrajno me raduje to što ljudi ovaj roman čitaju sa pažnjom a kritika ima samo reči hvale, dakle zato što se poklapaju. Zadatak umetnosti i u ovom slučaju romana, nije da zabavi publiku a da bi vas ona dalje tako preporučivala, mada nezgrapno rečeno „zabava“ može biti njegova sporedna funkcija. Bilo koji dobijeni dar treba ozbiljno shvatiti da ti ne bi nestao, ne traćiti ga na udvaranje čitaocima i trivijalnosti. Kroz umetnost, uvek treba reći nešto važno, da se izdvoje i vrline i pad čovekov, kao put kojim prolazimo svi. Ukoliko je moguće ljubav treba uvek da bude potka svega. Savršeno bi bilo da čitanje romana izazove najrazličitija osećanja, i to na visokoj fekvenciji, tada je jasno da je to štivo za vas. Ukoliko se to ne dogodi, i to je u redu jer nije svaka knjiga za svakoga. Greška pisca bi bila da piše da bi se dopao. U pisanju se polazi iz dubine sebe, jer jedino tako se neće uništiti autentičnost. Čitalačka publika koja to prepoznaje okupi se oko tih reči kao oko sveće. To se ovde dogodilo i zato mi je drago.

Roman je porodična saga, obuhvata dve porodice i ceo dvadeseti vek sve do današnjih dana. Kako ste se odlučili za tu formu, sage i kako ste izdvajali istorijske događaje?

-Tako je. Dve paralelne porodične priče grade ovaj roman, kako bi se susrele u jednoj zajedničkoj tački od koje ide krovna konstrukcija romana. Bakoči iz Crne Gore i Boškovići, trgovačka hercegovačka porodica junaci su ove sage. Ovaj roman nastao je iz mnoštva slojeva njegovih likova koji prolaze iskušenja celog dvadesetog veka sve do danas, u više generacija. Sve se događa pod nebom Hercegovine, Crne Gore od vremena kada su je mladići napuštali i odlazili u „obećanu zemlju“ kao i herojske epizode povratka u Prvom svetskom ratu. Zatim sledi mirna luka između dva rata, kako bi se otvrorile rane Drugog svetskog rata koje su ostavile trag do današnjih dana. Odabir tih događaja dolazio je iz priča koje sam slušala, duboko usađenih u moje sećanje. Otuda brodolom na Medovi, slom vojske na Lijevča polju i mnoge druge. Takođe, imamo i novo doba, emigraciju i povratak i razna iskušenja koja su vezana za današnjicu. Ja se šalim, de ovaj roman pisan nekada davno imao bi hiljade strana, ali ja sam koncizan i konkretan pisac, kod mene ste u knjizi kao u brzom vozu i kada izađete pitate se – kad pre smo stigli do kraja? To je bolje nego kada se čitalac pita – kada će već jednom kraj?.

Interesantan je i intrigantan i naslov, „Devet suza za Bakoče“. Da li da otkrijemo šta nagoveštava?

Reći ćemo ovako: Bakoči su porodica, utemeljena u tradiciji, identitetu i rodoslovu, vekovima. Broj „devet“ označava broj kolena u rodoslovu, unazad, od glavnog junaka. Ostalo će čitaoci otkriti. I reći ću samo još da je inspiracija nastala iz mog rodoslova po majci, koji broji pedantno upisane muške potomke u deset generacija, pod nebom Banjana. Ali i da napomenem, da je to samo inspiracija, a ne rodoslovna biografija koja bi zahtevala puno preciznije i istinitije pisane događaje.

Koliko se roman oslanja na Vaša iskustva, saznanja, priče, a koliko na imaginaciju?

-Mislim da svaki pisac šta god pisao piše uvek iz sebe, i o sebi čak iako to nema nikakve veze sa njim, što je svojevrsni paradoks. Za ovu sam priču, zato, zahvalna svima koje sam u svojoj porodici i oko nje sretala i slušala te tako nataložila mnoštvo slika, događaja, likova, sudbina iz kojih je nastajao roman. One su po meni padale kao treset, pa se od toga posle razgori ta vatra reči i nastane roman. Imaginacija uvek priskače kada se pojave delovi koje treba popuniti i nekako to uvek bude kao da vam šapuće neko drag.

A kada je reč o istorijskom delu, njega sam, pak, izuzetno dobro proučila pre nego što sam pisala o svojim junacima u njima, kako bi ostali zabeleženi i kao svedočanstva za daleka pokoljenja, te sam tu imala odgovornost i prema sebi i čitaocima i istoriji, tako da tu nema grešaka i proizvoljnosti. U tu svrhu sam zamolila istoričara Nemanju Devića da pročita rukopis, i tek kada mi je potvrdio autentičnost i da na taj deo nema nikakvih primedbi bila sam zadovoljna. Hvala mu na toj pomoći. Istorijski deo je, dakle, morao da bude tačan. A šta će i kako će o tim događajima misliti moji junaci je njihovo lično pravo, i to pravo sam im i dala.

Petar Arbutina napisao je u recenziji da je „Vaša proza intelektualna, bez poze pripovedačke suverenosti, otmena i istorijski odgovorna, nežna i prepuna razumevanja za svoje junake bez trunke patetike i sentimentalnosti“. Istina, Vaši junaci, likovi u romanu ne tonu, uprkos svemu što prolaze. Kako im to uspeva?

-Petar mi je ogrejao dušu tim rečima, jer vrlo mi je značajno da je primetio baš to, odsustvo patetike i ma kakve sentimentalnosti a da pri tom za sve te moje junake postoji kod čitalaca i razumevanje i opavdanje i saosećanje jer sam ih ljudski opravdala. Oni prave greške, padaju i ustaju, poseduju sve ljudske dobre i loše osobine. Ali se trude. Najdraže mi je kada mi kažu: „Plakali smo od lepote“. I kada pitam na kojim mestima, to su po pravilu ona mesta kada iz junaka knjige progovara čast, kada dobro, lepota i saosećanje nadilazi svoje suprotnosti. Mislim da svakoga možemo rasplakati smću, tužnim krajem i nesrećama, ali rasplakati ljude tako da izliju one drugačije suze je mnogo teže, lepše i lekovitije. Za pisca je to možda veći izazov, ali ako u tome uspe, opet naglašavam, bez patetike, onda dobijamo jedan pun ugođaj i za onoga čita i zadovoljstvo onog ko je pisao.

Da li je zbog toga vidljivo odsustvo negativnosti i svega onoga što je danas pravilo u književnosti i ne samo u njoj?

-Upravo tako. Danas je gotovo imperativ da i u književnosti i u filmu, serijama, u svemu što nas okružuje, imamo matricu zla, kako bi se prodavao „proizvod“. Dakle, obavezno je bar jedno ubistvo, crte kokaina, more alkohola, ljubav obesmišljena brutalnim seksom bez emocija, nasilje, forsiranje prava u svoju negaciju… i praktično promociju antiheroja ili onoga što se nekada zvalo „negativaca“ u heroje, jer oni naprosto nemaju antipod. Vi više nemate heroje, nema dobrog koje pobeđuje. Imamo negativce koji tako „opravdani“ raznim poštapalicama, obiljem novca i uspeha oko njih postaju model koji treba slediti jer nema modela koji bi mu se suprotstavio. Ja sam odabrala da pišem o herojima i ispravnim, moralnim i časnim ljudima i da takvim ljudima dam prostora. To ne znači da će ljudi čitati o „leptirima i cveću“ , naprotiv, roman obiluje teškoćama i mukom, ali kroz sve to junaci romana uče kako se kroz sve to prolazi penjući se stepenicama na gore, držeći se za gelender ljubavi, časti, poštenja i morala. Negativci nisu dobili ni slovo od mene.

Vi ste završili Pravni fakultet, koliko vam je to pomoglo ili odmoglo u pisanju i da li žalite što se niste bavili pravom već ste postali književnik?

Pravo je bilo i ostalo moj nevidljivi svet a književnost je moja vidljiva i nevidljiva ljubav. Pomoglo mi je mnogo jer mi je otvorilo svet znanja koja ne moram da tražim kao što to činim u drugim oblastima koja manje poznajem. Život me je odveo na drugu stranu, tamo gde svoja stečena znanja sa fakulteta nisam mogla da primenim, i zato mi je bilo ponekad žao. Ali, oduvek sam imala intuiciju da pravo neće biti ono po čemu će me ljudi znati i nadam se jednom pamtiti. Oduvek sam znala da će to biti književnost.

Gde se može pronaći roman „Devet suza za Bakoče“

Roman možete pronaći najpre u knjižari izdavača „Štampar Makarije“ na Novom Beogradu, u knjižarama Lagune u većim gradovima a možete naručiti i sa njihovih sajtova jer putem pošte šalju u sve gradove u Srbiji.