Požarevačka glumišta i festivali

Požarevljani, ljudi od teatra

U čemu se sastoji magija pozorišta? Šta je to što privlači i gledaoce i glumce tom neobičnom prostoru koji je kroz vekove i milenijume nosio razna imena i oblike, ali nikad nije menjao suštinu svog postojanja? Antički Grci, oni koji su postavili temelje pozorišne umetnosti kakvu poznajemo (a slični oblici stvarani su, nezavisno jedan od drugog, širom sveta), glumce su nazivali histriones i mimesis. To je označavalo veštinu neke osobe da izađe iz sebe i bude ono što nije. Danas bi se reklo – da uđe u lik. Zašto su to verovali? Verovanje jeste tačno, samo što je bilo postavljeno na pogrešnoj pretpostavci. Oni su smatrali da u histeri (materici, posteljici) svakog čoveka živi Homunkulus, čovečuljak. Ko ume da ga pobudi i da ga izvuče iz sebe, taj je mogao da bude glumac. Taj pojam, homunkulus, pojavio se ponovo tek u XVI veku kod alhemičara i nadripsihologa. Nemojte se čuditi Grcima, nisu ni oni mogli sve da znaju. Recimo da je Aristotel, jedan od najumnijih ljudi civilizacije, smatrao da med nastaje s jutarnjom rosom.

Za vreme Agona, kulturnih Olimpijada, prekidani su ratovi. Ipak, svaka vlast je podozrivo gledala na pozorište kao na mogući izvor nezadovoljstva ili subverzije, ne verujući previše glumcima. Izvesno vreme zvanična pozorišta zabranjivana su unutar gradskih zidova, a glumci su se dovijali putujući između utvrđenja, pa su na poljima oko njih izvodili predstave. Različito su ih nazivali (minstreli, bardovi, skure vagi, klerici vagantes, jokulatores, skoromosi), ali je suština ostajala ista.

Na čemu počiva dugovečnost pozorišta, odnosno njegova neprekidnost? Gledalac može da uđe u pozorište onda kad je zakazana predstava, a može da izađe kad god hoće…i da se više ne vrati! Na toj sankciji, moći da se gledalac privuče kako bi se ponovo vratio u salu, opstaje glumački svet.

Kod nas su narodne predstave i zabave svih vrsta održavane na mestima koje su se zvala pozor. Ona su služila i za javna oglašavanja, pogubljenja, itd. Dugo je pojam gloum, glumac, bio uvredljiv. U staroslovenskom jeziku глумление označava nipodaštavanje, podsmevanje, sprdnju, a imenica глумец u savremenom ruskom jeziku označava onoga ko se krevelji ili grubo šali. Zato sam uvek kolegama, prilikom gostovanja u Rusiji, govorio da se ne predstavljaju kao glumci, već kao akteri, što je usvojen naziv za “izvođača umetničkih radova na sceni“.

Kako je pozorište došlo u Požarevac?

Kada smo se oslobodili Turaka, najpre su nas pohodile leteće diletantske družine prelazeći Savu i Dunav; iste onakve kakve su mnogo vekova ranije išle od grada do grada preživljavajući tako što bi zabavljale narod. Klica pozorišta nikla je u našem kraju zahvaljujući učitelju Mojsilu Živojinoviću. Pored Garde, ergele, Požarevačkog mira, Viminacijuma, možemo da se pohvalimo da smo mi posle Kragujevca i Šapca treći grad u Srbiji koji je imao pozorište. Mladi Mojsilo (rođen 1811. godine u Ilanči ili Dolovu, tadašnja Pančevačka regimenta), bio je taj zamajac. Režirao je, glumio, borio se za prostor i sredstava, očekivao naklonost naše kasabe i pisao! Napisao je i dva dramoleta: “Pijanicu i propalicu“ (nikada nije odigrana) i “Skitničku konfuziju“, ili “Nestorovo pokajanje“. Ova šaljiva priča u pet činova igrana je u tek pokrenutom Teatru na Đumruku, jezgru budućeg beogradskog pozorišnog života. Njegov bogat i uzbudljiv život biće predmet posebne priče jer je reč o pioniru u mnogim oblastima, ali najviše u teatru.

Kada je otišao iz našeg mesta i nastavio dalje sa svojom misijom, počele su da niču diletantske družine. Mnoge od njih su zabeležene, a mnoge i nisu, što je razumljivo jer su javna glasila i arhivistika kod nas bile u povoju, kao i sve drugo. U konačno formiranoj socijalnoj sredini naše varoši najpre se spominje Diletantsko pozorište “Vasa Pelagić“, pa za njim Požarevačko narodno pozorište “Omladinac“. Radnici su se brzo organizovali, pa su kroz Radničku umetničku grupu “Svest“ pored pozorišta iskazivali i svoja prava. Izvesno vreme radila je i družina “Vardar“, pa za njom i Prosvetno-umetnička grupa “Čiča Ilija“. Tu je bilo i Diletantsko pozorište bez imena, da bi najveći zamah postigla Radnička umetnička grupa “Abrašević“. Pozorišta su radila pod različitim imenima i uspehom (Narodno pozorište “Srbozar“, Kulturno umetnička društva “Železničar“, “Mladost“, “Razvitak“, “Božidar Dimitrijević Kozica“). Podsetimo da u to vreme (a u mnogim državama i danas) imenica diletant nije bila ništa pogrdno. Reč je o grupi ljudi koja je zakupljivala prostor i bavila se pozorištem. U takvim grupama mogli su biti i prestižni građani. Imenica amater stigla nam je nešto kasnije, iz francuskog, i znači ljubitelj, zaljubljenik.

Početkom savremene istorije našeg, gradskog pozorišta (ako ne računamo Pozorište Dunavske banovine kao institucionalno, veliko i ozbiljno pozorište), smatra se pojava Dramske eksperimentalne scene u Domu omladine (sada zgrada Muzičke škole, nekada Hipotekarne banke) početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, predvođene društvom oko Slobe Stojanovića i Miće Ilića. Stvaranjem Gradskog amaterskog pozorišta (GAP) u kome je ogromnu ulogu odigrao Miodrag Milanović Maga, uključenjem u takmičarsku vertikalu tada uglednog i uticajnog Saveza amatera, 1972. godine, stvari počinju da se ubrzavaju. Konačno, useljenjem u novu zgradu Doma omladine i pionira (kako se službeno tada zvala zgrada sadašnjeg Centra za kulturu), pozorišni život dobija neslućeni zamah.

Neobičan pogled sa šnirbode na probu, duboko dole, na sceni

Već godinu-dve posle useljenja ambiciozno se iz naziva našeg pozorišta uklanja atribut “amatersko“ i od tada se ono zove Pozorište “Milivoje Živanović“. Izvanredni scensko-tehnički uslovi, savremena oprema, stručni ljudi, profesionalci, omogućili su našim amaterima da dosegnu nivo profesionalnog pristupa pozorištu. Mogli smo i hteli smo da gledamo, učimo od drugih, primenjujemo to znanje i podižemo nivo zahteva nas samih. U tome je kolegijum Centra za kulturu imao veliku podršku gradskih otaca, pa počinje proces pokretanja festivala. Podsetimo da je festival kompleksna multimedijalna scenska forma koja traži od organizacije najviše napora, testira sve njene mogućnosti, ali, što je najvažnije, stvara i publiku. Tako naš grad u pozorišnom svetu zovu “Malim Edinburgom“ jer imamo četiri festivala – dva amaterska i dva profesionalna. “Glumačke svečanosti Milivoje Živanović“, “Viminiacijum – mitovi stari i novi“, “Milivojev štap i šešir“ i “Živka Matić“. Učestvujemo aktivno i u dodeli najprestižnije nagrade za glumice, “Žanka Stokić“. Naš sunčani park ulepšan je i bistama glumaca. Možemo mirne savesti da stanemo pred Mojsila Živojinovića, ali i pred Milivoja Živanovića, Žanku Stokić, i druge poznate glumce našega kraja i da se ne zastidimo naših dometa. Uostalom, niko od nas nije zaboravio ono što su Grci rekli za ovu čudesnu pojavu – “ono što uđe u pozorište ući će i u život“.

U sledećem nastavku: “Nesuđeni olimpijci“

Tekstove objavljujemo utorkom

Naslovna fotografija: jedna od prvih predstava Gradskog amaterskog pozorišta, početak sedamdesetih.

About
Latest Posts

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada - organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.