Većina Požarevljana pamti da je i naš grad mogao da bude deo istorijske olimpijske priče. Ovim redovima počinjemo serijal tekstova kojima ćemo najaviti LXI Ljubičevske konjičke igre. Zašto baš njim, vrlo brzo ćemo objasniti. Kroz nekoliko dana počinju po treći put u Parizu XXXIII letnje Olimpijske igre. Posle 1900. i 1924. godine, Pariz ove godine postaje drugi grad koji će biti trostruki domaćin Igara. Pre toga to je bio samo London (1908, 1948. i 2012). Na taj način biće obeležena i stogodišnjica osmih Igara koje su u Parizu održane 1924. godine. Francuska može da se pohvali i time da će biti domaćin Igara po šesti put, računajući zimske i letnje. Prve zimske Olimpijske igre odražne su u Šamoniju 1924. godine, a zatim u Grenoblu i Arbetvilu.
Francuzi su, eto, čak šest puta ugostili najbolje sportiste naše planete. Ova priča bila bi siromašnija kada ne bismo spomenuli našu neostvarenu želju da bar jednom budemo deo najvećih svetskih zbivanja. O čemu je reč? Dok su se našom zajedničkom državom sve više pojaviljivali znaci nejedinstva, Jugoslovenski olimpijski komitet hrabro je rešio da uđe u trku s velikim gradovima – Amsterdamom, Birmingemom, Brizbejnom, Parizom i Barselonom. Bile bi to prve Olimpijske igre na kojima bi ponovo nastupale sve članice, posle niza različitih bojkota. Kao što znamo, Međunarodni olimpijski komitet nekako se “spontano“ odlučio da Igre budu u Barseloni – rodnom gradu Huana Antonija Samarana, predsednika tog istog komiteta! Jedno od mesta gde bi se održavao deo Igara (konjička takmičenja) bilo bi i naš grad jer se smatralo da ima više šansi od Careve ćuprije koja je bila preblizu bučnih saobraćajnica. Tako je 1990. godine u naš grad stigla velika delegacija koju smo domaćinski, u etno-maniru, dočekali.
U to vreme predavao sam u našoj gimnaziji. Imao sam stvarno čast da predajem odeljenjima kulturologa, mladim ljudima koji su bili zainteresovani baš za oblasti koje su meni bile struka. No, ni to nije sve. Pored školskih obaveza, mi smo se dogovorili da napravimo “Klub mladih prevodilaca“. Okupila se brojna ekipa talentovanih lingvista koja se kasnije, tokom školovanja, opredelila baš za oblast jezika. Kada smo saznali da će u naš grad doći delegacija od više desetina članova Olimpijskog komiteta, znali smo da će njima biti i prevodioci, a u gradu je bilo relativno malo kolega koji predaju svetske jezike, da bi stigli da pomognu svim gostima. Onda sam predložio da aktiviramo naš “Klub mladih prevodilaca“ i gradski oci su to s radošću dočekali. Napravio sam akreditive za sve njih i krenuli smo u akciju. Kada je delegacija došla, oni su se, onako mladi, hrabri i šarmantni, izmešali s gostima, odgovarali na njihova pitanja, objašnjavali kako se šta kaže na našem jeziku. Može se reći da su bili pravo iznenađenje za Olimpijski komitet jer ih niko tako nije dočekao.
Goste smo upoznali s našim mogućnostima, običajima, proveli kroz Ergelu i grad. Bio je to trenutak lažne nade da ćemo i mi biti deo velike svetske priče. Kraj toga znamo. Međutim, ni to, kao ni potonji događaji, nisu nas omeli da nastavimo s našim Igrama i borbom da budemo deo sveta.
U sledećem nastavku: “Ljubičevske konjičke igre – naš saputnik “
Na naslovnoj fotografiji: Huan Antonio Samaran u Ljubičevu
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
