Napomena:
Ova priča objavljena je u (stvarno) kultnim novinama “Berza 012“, teških devedesetih. Stranica je uvećana, uramljena i stajala je, takoreći kao ikona, na spratu “On off elektroniic“, prve privatne požarevačke štamparije. To nije bila samo štamparija, već i mesto na kome su se okupljali ljudi od duha, slobode i znanja. Neobično, ali tačno: jedno utilitarno mesto postalo je žarište misli, estetike i kreativnog bunta, kao da nije reč o štampariji, već o nekom vorholovskom utočištu. Gospodin Žuća je nezaobilazni deo ove legende.
Ko je imao psa, razumeće svako slovo, mada i onima bez repatih ljubimaca ovo neće biti strano…
Hakeri su, kao što je svima poznato, kompjuterski zavisnici, momci koji kičmu savijaju samo pred kompjuterom i to samo dok sede. glavni cilj im je da ga ukrote i iskoriste…Žuća je bio jedan od najžešćih hakera koji se pojavio u prostranom, otvorenom i velikom domu i srcu gospodina Hadže. Hadžu bismo mogli zvati i Merlin ili Baltazar, u zavisnosti da li su magije koje izvodi uvozne ili domaće. Gospodin Žuća je voleo ekrane, diskete, kablove, a naročito paus i hartije iz laserskog štampača. Od toga su mogle samo da ga odvoje samo semenke i pljeskavice iz ruku Rose ili Hadže. Od ovo dvoje zavisio je jer su ga oni redovno hranili. Da preciziram – gospodin Žuća bio je pas, kuče, pripadnik četvoronožne vrste, najbolji čovekov prijatelj. Ko je rekao – džukac? Nemojte, to je Žuću užasno nerviralo. Čak ni Žaca, koji uleće kao uragan u prostoriju i budi ga na jednom od nekoliko omiljenih mesta, nije mogao da ga iznervira.
Gospodin Žuća nije bio baš plemićkog porekla. Loza i rodoslov zagubljeni su mu u tami požarevačkih sokaka i utrina po Tulbi, što čini većinu biografija kučića ovoga grada. Ponešto iz njegove životne priče ipak se nazire. Počeo je da biva viđan pre izlozima tekstilnih radnji, što će reći da je već tada iskazivao sklonost ka lepom izgledu. Tada se nekako i sreo sa Hadžom, koji izjavljuje da Gospodin Žuća nije bio zaljubljen na prvi pogled, dok je sam Žuća o tome mudro i verno ćutao. Pristao je da životni prostor, zarad mira u kući, podeli sa Musom i ostalim mačjim društvom. Musa ga se nikada nije previše plašio, mada sam ja više nego ubeđen da ga je Žućino prisustvo činilo vrlo nervoznim. Nisam ga često viđao opuštenog. Nisu se lako opuštali ni kupci u knjižari koja se nalazila u zgradi opštinskog suda, gde je on strpljivo ležao na sred prolaza, čekajući da Hadža obavi posao zbog koga je tu došao, najčešće neki mali servis fotokopir aparata.
Na posetioce u štampariji reagovao je vrlo selektivno. Ne pamti se da je lanuo na Acu ili na mene, dok je na neke pojave vrlo indikativno režao. Brzo je postao lakmus za prepoznavanje sumnjivih tipusa.
Da ga opišem: temeljan, žut pas. Odozgo posmatran, izgledao je kao nosač aviona. Pogled pun raspuklina. Uvek zagledan u neku neverovatnu daljinu, nikada nije mnogo govorio, odnosno lajao, pa i tada samo u snu, ili da podseti druge da je i on kuče. Pravi gospodin, zaista, zaista vam kažem. Niko se ne bi začudio da je jednog dana seo za tastaturu i počeo da “podiže sistem“. Stoga sam predložio da njegovo gospodstvo i urođen plemićki stav nekako obeležimo, nekim delom garderobe, recimo. Za finale je nedostajao samo taj potez. Hadža je značajno klimnuo glavom i rekao – “dobra ideja“, a to kod njega mnogo znači. Posle pet minuta u prostoriju pripreme ponosno je ušetao Gospodin Žuća noseći leptir-mašnu. Ličio je na jednog narodnog poslanika, penzionisanog arheologa, aktivnog advokata, dopisnika iz inostranstva, sve odjednom, ali nekako opuštenije, neusiljeno. Kao u filmu “Mačke iz visokog društva“, ali obrnuto.
Jednog jutra sam ušao u pogon i video uplakana lica. Na moj upitni pogled Rosa mi je objasnila da su šinteri odveli Gospodina Žuću sa gomilom njegovih prijatelja i poznanika i ubili ga, ne čekajući ni da ga neko potraži. Ne znam šta je još pričala. Otišao sam na sprat i mom drugu Hadži izjavio saučešće. Okolo je bila teška tišina. Kao da su kompjuteri prestali da zuje. Tada sam saznao da su momci sa čakljama, pajserima i mrežama pokupili sve pse koje su zatekli, a neke su izvlačili i iz dvorišta. Bilo je tu i mnogo pasa sa ogrlicom i vidljivom oznakom.
Ne vredi sada govoriti šta bi se dogodilo u Italiji ili (ne daj bože) Engleskoj posle ovakvog zločina, čije bi titule, zvanja i fotelje letele u vazduh; u zemlji u kojoj dušmanski, kao poslednje džukele, šutiraju i proganjaju čitave narode, to je apsurdna priča. Znam samo da sam dugo, po navici, zatvarao kapiju da Gospodin Žuća ne izađe.
Na zidu u mojoj radionici nalazi se slika na kojoj poziraju Hadža i Gospodin Žuća. Gledajući tu sliku, često pomislim kako se život toliko bezobzirno razlikuje od filma. U životu fini momci propate i nadrljaju, a džukele se, obično, izvuku…
U idućem nastavku: “Plebejci probaju ustanak“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
