PRINC ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ

Nesrećna sudbina nesuđenog kralja

 

            Svaka porodica ima svoje nesuglasice i svađe koje su posebna priča svaka za sebe (da ne citiram sad početak „Ane Karenjine“). Kada je reč o kraljevskoj porodici, tu se upliću i svakojake intrige, koje su svojstvene samo dinastičkim sukobima. Dom Karađorđevića nije bio izuzetak od pravila da je u borbi za vlast skoro sve dozvoljeno.

Brak Karađorđevog unuka Petra i Zorke, ćerke crnogorskog knjaza Nikole, trebalo je da izrodi dinastiju koja će stati na čelo ujedinjenih srpskih zemalja. Na Cetinju su se rodili Đorđe (1887.g.) i Aleksandar (1888. g.). Princ Đorđe se školovao u Rusiji, u vojnoj školi Kadetskog korpusa cara Aleksandra II. Posle Majskog prevrata 1903. godine, dinastiju Obrenovića na tronu Srbije zamenili su Karađorđevići. Za kralja je krunisan Petar, a Đorđe je postao prestolonaslednik.

Ubrzo se zamerio mnogim moćnim ljudima bliskim vlasti. Kako je ime dobio po slavnom pradedi – Crnom Đorđu, izgleda da je uz ime, nasledio i prgavu narav svog pretka. Zbog svoje plahovitosti i neobuzdanosti, došao je u sukob sa Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, Petrom Živkovićem i mnogim drugim uticajnim ljudima. Svojim neodmerenim izjavama zamerio se i moćnoj Austrougarskoj monarhiji. Mnogi danas ovu sličnost princa Đorđa sa velikim Karađorđem smatraju pozitivnom osobinom, a pritom zaboravljaju da su potpuno različite prilike vladale u doba I srpskog ustanka, kada je vođi seljačke bune bila neophodna ratnička harizma i početkom XX veka, kada je vladaru jedne priznate države više pristajala odmerenost.

Đorđe je stalno izbegavao dvorske ceremonije i svoje obaveze, i radije išao na pecanje sa svojim prijateljem Mikom Alasom, velikim matematičarem i akademikom, za koga se tvrdi da zbog ovog prijateljstva nikada nije postao predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Princ Đorđe je redovno pravio razne ispade, i svuda pokazivao svoju neuračunljivost.

Bilo  je svima jasno da bi Đorđe bio očajan vladar.

Sa druge strane, njegov mlađi brat Aleksandar, je bio vrlo staložen i odmeren, neko bi rekao i lukav i pokvaren.

Presudni trenutak u životu princa Đorđa zbio se 1909. godine. U nastupu besa, šutnuo je u stomak svog poslužitelja Stevana Kolakovića. Kako je ovaj bolovao od hernije (bruha ili kile), došlo je do ozbiljnih komplikacija i perforacije tankog creva. Najbolji srpski lekari nisu uspeli da ga spasu, i Kolaković je posle par dana preminuo.

Kao član kraljevske porodice, nije podlegao krivičnoj odgovornosti, ali nije izbegao moralnu. Usledio je veliki pritisak na mladog prestolonaslednika, te je ovaj jedini izlaz video u abdikaciji (odricanju od prestola). Nov prestolonaslednik je postao Aleksandar, na opšte zadovoljstvo mnogih moćnika.

Đorđe, kao oficir srpske vojske, učestvuje u oba balkanska i I svetskom ratu.

U čuvenoj bici na Mačkovom Kamenu poveo je odlučujući juriš i tu je teško ranjen.

Treba biti realan i reći da je tokom Velikog rata princ Đorđe, zbog svoje neobuzdanosti (a neko bi rekao i ludila) često naređivao i predvodio nepotrebne juriše, koje su mnogi srpski vojnici platili glavom.

Posle rata, odnosi među braćom sve su gori, a naročito su se zaoštrili posle smrti njihovog oca, kralja Petra I 1921. godine. Netrpeljivost dostiže vrhunac kada je Đorđe uhapšen 1925. godine, i nakon niza sumnjivih lekarskih nalaza proglašen ludim i zatvoren u psihijatrijsku ustanovu u Toponici kod Niša. Ova nepravda učinjena rođenom bratu, predstavlja veliku ljagu na imenu, ne samo kralja Aleksandra, već i cele dinastije Karađorđevića. Ni posle atentata u Marseju, u kome je Aleksandar ubijen 1934. godine, Đorđe nije oslobođen jer je bio pretnja vladavini kneza – namesnika Pavla.

Posle 16 godina nepravednog zatočeništva, Đorđa iz ludnice puštaju nemački okupatori 1941. godine. To je još jedan apsurd u životu ovog čoveka. Odbio je da učestvuje u marionetskoj vlasti i živeo povučeno sve vreme rata.

Novi apsurd je bio da ga ni nove, komunističke vlasti nisu dirale, te je bio jedini Karađorđević koji je živeo u Jugoslaviji posle II svetskog rata.

                                                            

Nekada pomahnitali princ, zatim ratni heroj, pa žrtva zavere, sada je postao skromni penzioner. Oženio se Radmilom Radonjić, sa kojom nije imao dece i umro 1972. godine, poštovan od starog Beograda i neprimećen od novog. Sahranjen je u zadužbini svog oca, crkvi svetog Đorđa na Oplencu kod Topole.