Priroda je kučka

Naš veliki pesnik i mislilac, beskrajno duhovit, vrlo ozbiljan čovek, Đorđe Balašević, u jednom svom romanu kratko i jezgrovito (kako on to zna i ume), opisao je stanje stvari u ljudskoj vrsti. On je nesavršenost i nesreću ljudskog roda kratko opisao – “život nije boks; svi se borimo u istoj kategoriji – i najslabiji i najjači“. Ovo sam parafrazirao, jer sam taj roman, “Tri posleratna druga“, poklonio jednom prijatelju nadajući se da će on iz njega nešto naučiti.

Artur Bloh (Arthur Bloch) na američki način simplifikovao je ovo u tri reči: “Priroda je kučka“. Objavio je to u jednom od izdanja “Marfijevog zakona“. Upoznajmo se s najinteresantnijim primerima kako priroda nije bila fer prema nekim ljudima. Pri tom je na svoj, nama nedokučiv način, otvarala i pitanje karme, ostavljajući međuprostor da junacima ovih primera ne bude baš sve crno.

• Teroristički napadi su jedan od najtežih zločina prema čoveku. Žrtve su potpuno slučajne. Mnogi ljudi su se nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bez ikakve veze s idologijom ili religijom (u čije ime se često sprovode teroristički akti). Tu ne pomažu provere, rendgeni, pretresi, kamere, skeneri, jer su fanatici spremni i na samoubilačke napade. Jedanaesti septembar nas je u to uverio. Ima i onih kojima se na svoj način i osmehne sreća. Džejson i Dženi Kairns “specijalizovali“ su se za preživljavanje terorističkih napada. Bili su u Njujorku kada su srušene kule Svetskog trgovinskog centra. Četiri godine kasnije, u Londonu, u metrou poginulo je 52 ljudi. Oni su preživeli. Treća put su u Bombaju bili usred terorističkog napada kada je poginulo 173 ljudi. Treća sreća? Hm…Mogli bi, za promenu, da se prebace na “Bingo“, kad ih već sreća hoće.

• Grom je atmosfersko pražnjenje nagomilanog elektriciteta između oblaka i zemlje. Praćeno je munjom i grmljavinom, ali i pražnjenjem ogromne količine energije od više hiljada volti. Shodno tome, može da ubije onog ko se baš tog trenutka našao na mestu idealnog prijemnika, pa ga se treba čuvati. Neka ovaj primer bude utešan, jer ne mora uvek da se strada od udara groma. Izvesni Roj Saliven sedam puta je pogođen gromom! Tu čast da se direktno sučeli sa snagama prirode i njenom nepredvidljivošću iskusio je prvi put 1942. godine, a poslednji put 1977. Kao opčinjen voleo je da šeta nacionalnim parkom Šenandoa u Virdžiniji. Nije mu bilo jednom dosta kao upozorenje; svih sedam puta baš u tom parku ga je grom učio pameti! Neki dokoni naučnik izračunao kako je šansa da vas jednom pogodi grom (i da eventualno preživite) 1:6.250. Ovaj srećni čovek sam sebi je presudio (kad mu već grom nije mogao ništa) 1983. godine kada se ubio zbog nesrećne ljubavi. Neki zlobnik bi rekao da i ljubav može da ubije. O čemu je ono, beše, pisao Šekspir spominjući Veronu?

• Da li je moguće da vas “pogode“ dve atomske bombe, pitanje je sad? Kako za koga. Za Cunomua Jamagučija tu nema dileme. Rat je trajao, a život je tekao svojim tokom, pa se dotični šestog avgusta 1945. godine zatekao u Hirošimi na službenom putu. Zadobio je samo opekotine, potpuno nesvestan koliko je imao sreće. Ali, to je samo prvi deo iskušenja. Vratio se odmah na sigurno, svojoj porodičnoj kući koja se nalazila u – Nagasakiju. Tu je prošao bolje, jer je taj grad brdovit pa je mnogo više ljudi preživelo. Japanska vlada mu je tek dve godine posle rata to uračunala u ratne traume, kada je nekako uspeo da dokaže kako se zatekao dvaputa tamo gde nikako nije trebalo da bude. Da je priroda zaista kučka, pokazala je posle dvadeset godina. Posledice ranjavanja metka koji ga je okrznuo pomogla mu da se preseli na onaj svet gde, verovatno, nema više takvih iskušenja.

• Na sve ovo dolazi neverovatna, ali tačna priča o izvesnoj Violet Džesop. Ona je radila na “Olimpiku“, brodu-blizancu “Titanika“. “Olimpik“ se 1911. godine sudario s britanskom krstaricom “Houk“, pa je Violet rešila da napusti taj baksuzni brod i pređe na – “Titanik“, na koji nije morala da se dodatno privikava. Bilo joj je utoliko lakše jer je kapetan oba broda bio Edvard Džon Smit (!). Očigledno da poznavanje prostora čini svoje, pa se ona nekako snašla (za razliku od najvećeg dela posade), i preživela čak i najpoznatiju morsku tragediju. Njena ljubav prema moru nije mogla time da bude uzdrmana, naprotiv. Prijavila se kao medicinska sestra i raspoređena, gde bi drugde, u Kraljevsku mornaricu. Ona joj se odužila tako što je njen brod 1916. godine naleteo na minu i potonuo. Mnogi su se udavili, ali ne i ona. S takvim iskustvom bilo bi to blam. Preminula je 1971. godine u dubokoj starosti, a po sopstvenoj želji njeno telo završilo je u dubini mora.

Jevreji kažu – “kad uđe sreća, ponudi joj stolicu“. Ovih nekoliko primera dokazuju da priroda zna da bude kučka, ali ume da pruži i drugu priliku.

 

U sledećem nastavku: “Baksuz“

Tekstove objavljujemo utorkom