Volite li iluzije? Ne kao ove na slici, optičke, već one – u stvarnom životu. Iluzija i realnost su na dva kraja stvarnosti. U novokomponovani srpski jezik ušla je na velika vrata još jedna reč – ri(j)aliti. Kako je ušla? Da li je kucala, stidljivo pitala da li je slobodno, ili zvonila i strpljivo čekala da joj se otvori? Ne, naravno. Ova reč (iza koje ništa dobro ne stoji ni na jednom svetskom jeziku) vrata našega jezika razvalila je nogom. Odmah, bez usteznja. Zašto bi se i ustezala? Koliko njih je spremno bilo da joj ta ista vrata širom otvori, nije ni bilo potrebe da ulazi uz upotrebu đona i klizećeg starta. Nije bilo potrebe jer su ta ista vrata, nekada lepog i samosvojnog srpskog jezika, odškrinule reči kao što su – stajling, luking, bekstejdž, mobing, trefiking, brifing, selfi, ketering, lajf kouč, vebinar, itd, itd. Odškrinuta vrata posle toga lako je širom otvorila promaja neznanja, lagodnosti i nepromišljenosti, pomognuta, naravno, spomenutom nogom.
Kako nam se to dogodilo? Kako se dogodilo da se realnost, ovakva kakva je (nekada lepa, nekada ružna; ponekad dobra, često i loša) pretvori u ovo što su cinično nazvali “rijaliti“? Da li je moguće da je ono što ljudi gledaju u ovim opskurnim emisijama stvarno naša realnost? U raskoši scenografije ljudi gledaju pripadnike svoje vrste kako pokazuju svoje najružnije osobine – ogoljene, demistifikovane i konačne. Bez stida i zazora. Zašto bi se i stideli ako im je neko iza kulisa rekao –“Ne brinite se ništa, to narod voli, i to je za ljude; i to je pošten posao“. Da, pošten otprilike kao i najstariji zanat na svetu. Ni od koga oni ništa ne otimaju, već daju sebe za novac. Ili – ipak otimaju? Rekao bih, ipak otimaju, bez obzira na to što im to nije tako predstavljeno. Otimaju od našeg duhovnog bića, od našeg naciona, od naše kulture. Da budemo još jasniji: naše generacije (sada stariji ili već starci), odrastali su uz emisije “Na slovo na slovo“, “Laku noć, deco“, “Mića i Aćim“, “Kocka kocka kockica“, a kada su kretale u školu imale su emisije “Karavan“, “Vremeplov“, “Varošarije“… Čak je i u mnogim školama organizovano i gledanje školskog programa na časovima.
Šta danas naša deca i naši naslednici gledaju – znamo. Novinari, ponekad sadistički uporno, insistiraju na senzacionalizmu, nema više privatnosti, nema više kućnog mira. Sve je izloženo pogledima, tvitovanju, “fejsbukovanju“…Sve je dozvoljeno, jer je srozano. Naslovi su takvi da je potpuno iznenađenje kada pročitate celu rečenicu iz koje možete videti suštinu vesti. Toga sada, najčešće nema. O poštovanju pravila, gramatike i jezičke norme bolje da ne pišem ništa jer će mnogi pomisliti da ja grešim, a ne oni. Čak mi se jednom dogodilo da mi je urednik poznatog časopisa vratio tekst uz dobroćudnu primedbu – “ispravio sam ti neke greške“…a on je samo pokazao da ne poznaje pravopis, a ni gramatiku jer je “ispravio“ ono što je već bilo ispravno. Eto, put ka dnu je bio trasiran i širok kao autostrada. Nisu morali mnogo da se trude uništavajući tradicionalne vrednosti.
U ovom uvredljivom i ponižavajućem programu nema ničega novog ili nepoznatog i u tome leži tajna njegovog “uspeha“. Otkad je sveta i veka na ramenima svakog čoveka čuče anđeo i đavo. Pošto je poznato da je đavo taj koji najviše na svetu voli ljude, nije teško pogoditi koje rame je prvo popustilo. Đavo dozvoljava sve što Bog brani: virenje u tuđ život, prevaru, besčašće, otimanje tuđe privatnosti, preturanje po tuđem prljavom vešu, bucanje po kanti za otpatke, itd, itd. Pred takvim iskušenjem mnogi su podlegli. Koji su motivi da se odrasli ljudi svesno uključe u sve to i da pri tom pristanu da ih drugi za to vreme posmatra? Čime je, pak, obogaćeno voajerstvo onih koji sve to neskriveno i nekažnjeno posmatraju – i uživaju u tome? Ne znam, ali slutim. U toj slutnji mnogo bi mi pomogao Frojd (divni, cinični starac koji je nadmoćno lako dokazao da ljudi mnogo više veruju đavolu); bojim se, međutim, da su tvorci (i učesnici, pa i gledaoci) rijalitija pomerili granicu psihoanalize i da bi se Frojd, kada bi otvorio vrata čekaonice, iznenadio brojnošću klijentele…i brzinom napredovanja bolesti. A kakvi su motivi ljudi da uopšte gledaju i komentarišu te programe, to je tek posebna priča. Sadizam? Podmuklost? Želja da se sopstvena patnja i poniženje podeli s drugima i tako lakše podnese? Ili “samo“ bežanje od stvarnosti…pardon, realnosti.
Naravno da ovi programi nisu zabava, kako u svojoj podmuklosti i surovoj trci za parama pokušavaju da nam podmetnu organizatori. Nisu oni nikakva novost, niti izum novoga veka. Oduvek je bilo mnogo lakše u ljudima pobuditi najniže motive (instinkte) nego ih podstaći da u sebi pobude ono najbolje što imamo. Sećate li se kviza ’’Najslabija karika’’? Najgori takmičari su se udruživali da bi izbacili najboljeg. Ništa manje, ništa više.
Ima jedna istorijska situacija koja me neodoljivo podseća na takvu vrstu selektiranja današnjih vrednosti: na jedrenjacima u srednjem veku mornari su lako rešavali problem glodara. U jedno bure bi stavili nekoliko njih. Najjači među njima potamanio bi ostale i navikao bi se na njihovo meso. Onda bi njega uhvatili, okačili zvonce i pustili da po brodu traži hranu na koju je navikao – pripadnike svoje vrste. Poznato? Naravno. Ako ste gledali film “Konje ubijaju, zar ne?“ sve će vam biti jasno. U borbu za mesto pod televizijskim suncem (i velikim parama) uključeni su poznati očajnici i gubitnici koji svojom nemaštovitošću, surovošću i ogoljenom borbom za novac isijavaju sa ekrana loše prikrivenu snagu primitivizma i animalnosti. Ne traži se fer-plej, čestitost, iskrenost i poštenje, ne traži se ništa od onoga što treba da krasi moralne ljude. Daleko bilo i sačuvaj bože! Ovde je poželjno udružiti se protiv boljega (čitaj: opasnijeg) i pregaziti preko njega kako bi se stiglo do vrha (para). Tako to uvek biva kada se u čoveku potisne sve ono što vredi i kada ostane samo animalizam.
Da li bi oni to razumeli? Ne bi, naravno. Ne bi zato što su smešteni u privid luksuza, sjaja reflektora i zanosnog, primamljivog rada kamera i slatkorečivih individua koji sebe (u šali) nazivaju voditeljima ili moderatorima (!). Da je scenografija napravljena u obliku velikog, brodskog bureta, bilo bi im mnogo jasnije. I ne samo njima.
Tekstove objavljujemo utorkom
U sledećem nastavku: “Ri(j)aliti – drugi deo“
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
