Ovo što ću opisati dogodilo se svakome od vas i to ne jednom. Svako ko je putovao ili putuje autobusom, avionom, vozom, okružen nepoznatim saputnicima koje je slučaj smestio kraj njih, to je doživeo. I nema veze da li je to autobus ili avion. Eto, jednom sam probdeo noćni let za Moskvu jer su se do mene našle dve dame koje su razgovor počele slučajno: jednoj je ispao šal između sedišta, ova druga ga je dohvatila, i uz obavezno “izvolite“, “hvala“ i “molim“ počeo je oprezan razgovor. Posle dva minuta ispostavilo se da imaju zajedničke prijatelje, pa čak i dalju rodbinu. Nisu zatvarale usta do Šeremetjeva, a ja sam se pokrio vijetnamkom i pravio se da spavam. Od sna i od odmora nije bilo ništa…A čekao me je još jedan let, za Krim, s presedanjem u Moskvi.
Čuli ste za šarage? To je ograda na zadnjoj strani seoskih kola, taljiga ili “karuca“ kako ih je, po solunaškom francuskom, nazvao naš narod. Šaragama se nekad zvao i zabat; to se danas češće zove kalkan, prednja i zadnja strana kuće koja spaja krov “na dve vode“. Ko nije putovao autobusom po Srbiji, taj ne zna šta su to, ustvari, šarage jer tako svi zovu poslednji, spojeni red sedišta u autobusu, koji putnici izbegavaju jer im se čini da se tamo najviše trese; međutim, mnogi se upute baš tamo, nadajući se da neće sve karte biti prodate, te da će sesti onako, komotno i neometano, gde im je volja. Tamo smo uvek, prilikom odlaska na gostovanja, smeštali naše muzičare iz folkornog sastava je je harmonikaš odmah po polasku vadio “crevo“ (harmoniku) i sa onog srednjeg sedišta lakše ga razvlačio i ulepšavao put.
Ovde je reč o tome šta sve čovek može propustiti ako ne putuje autobusima ili avionima. O vozovima neću govoriti, stegne mi se nešto u grlu kad se setim naših “brzih pruga“ i kad pomislim kada sam poslednji put putovao vozom. Ova crtica je tome posvećena i istinita je od reči do reči. Priča se, takoreći, namesti sama, samo je treba pretvoriti u nešto trajnije, kao što je, nadam se, ova beleška.
Sticaj okolnosti podesio je tako da sam se poslednjih godina prilično odvikao od autobusa i “razmazio“. Poslovne obaveze su mi omogućavale da više koristim službeno vozilo i avion, pa sam gotovo zaboravio kako izgleda voziti se u mojim omiljenim autobusima. No, ta vremena su prošla, a praktičnost je nametnula svoja rešenja. Vreme i mesto radnje: lepo letnje jutro u Gornjem Milanovcu. Koliko sinoć završio se jedan razigran, šarmantan festival, a ja sam odlučio da autobusom odem do Beograda, pa odatle za Požarevac, pošto nema direktne veze ova dva grada. Lepa je Srbija, malo ću gledati pejzaž, malo meditirati i eto mene gde sam zamislio. Nije meni nikad na putu dosadno. Domaćin me ispratio, uverio se da autobus dolazi na vreme i rastali smo se onako lepo i srdačno kako smo se i družili. Sve ostalo je trebalo da bude rutina jer sam kartu kupio dan-dva ranije, za svaki slučaj…Da, ali: taj autobus je bio“prolazni“ i dolazio je iz Vrnjačke Banje, pa je preko Beograda trebalo u poznim popodnevnim satima da stigne do Sombora. I opet to prokleto ali: on staje “kod svake bele kuće“ ili “kod svake bandere“ (zavisi ko tumači stajanja) i praktično niko nije u Milanovcu izašao iz njega…a on pun. Shodno našim navikama, i ovde vladalo nepisano pravilo – “nema brojeva, sedite gde ima mesta, niko Vas neće dizati…“.
Uđem, pogledam i pomislim – neće mi biti prvi put da stojim, šta se tu može, a tu je do Beograda još bar sedam – osam stanica pa će valjda neko i sići. Ljubazni kondukter video je o čemu je reč (bolovi u kičmi su još bili sveži i videlo se da se otežano krećem) i pre nego što sam ja išta progovorio usmerio me ka “šaragama“ u kojima ja nisam video to slobodno mesto jer je neko stavio tamo svoju torbu. Rešismo i to. Seo sam i čekao da pođemo, nadajući se da je to kraj zapletu i da mi preostaje da ćutim, žmurim i čekam da stignemo u Beograd.
S moje desne strane sedeli su stariji muškarac i žena banalnog izgleda. Nisu bili ni u kakvom srodstvu. Spojio ih je autobus. Smesta počinje najizazovniji deo putovanja sa Srbima – razgovor s nepoznatom osobom o svemu i svačemu. Najpre usiljen, a onda sve spontaniji. Ima ljudi koji umeju i da nametnu temu, da vas uvuku u razgovor, ali i da naprave pravi okrugli sto u tom delu autobusa…a smesta se pređe i “na ti“. Vreme brže proleti, a može svašta interesantno da se čuje.
Ćutim i slušam. Govorila je tipično vojvođanskim dijalektom. Ona je sa šesnaest godina otišla iz Milanovca da poseti brata koji je službovao u Somboru i ostala je tamo jer ju je on upoznao s nekim svojim kolegom. Najpre mesec-dva, a onda i pola veka. Preskočiću detalje, previše ih je. Čovek do nje podstiče njenu priču; u momentu kada je ona malo duže hvatala vazduh, on počinje da priča o tome kako je on napustio Gornji Milanovac, isto tako pre pola veka. Međutim, njegovo odredište bilo je Kanada! Tamo je radni vek proveo kao programer u jednoj softverskoj firmi. Pazi sad! Priča dobija međunarodni karakter jer je on sarađivao i sa u čuvenom korporacijom “Aladin softver“, ruskom “hakerskom“ kompanijom kojoj je prava preokupacija bilo krekovanje legalnih programa. Neka vrsta hakerskog Robina Huda. Sagovornica raspali po Rusima u poznatom stilu koji se najkraće zove – “Srbi još žive u sovjetskoj prošlosti“, te ovakvi su, te onakvi su, njen muž je bio na specijalizaciji za neke PVO rakete tamo pa mu preselo itd, itd. Mudro ćutim jer znam kuda vodi razbijanje tuđih iluzija; vodi razbijanju svojih živaca…ali, ne ćuti moja kapa koja stoji na krilu i na kojoj je znak “Jedinstvene Rusije“. Programer je to profesionalno primetio i (umesto one žene) samokritički progovorio – “Mi pričamo o Rusima, a evo, izgleda, čoveka koji to zna bolje. Odakle Vam kapa? Retko se viđa u Srbiji.“
“Bio sam pre desetak dana na Krimu, na jednom pozorišnom festivalu, pa sam je dobio na poklon“, promrsio sam, nadajući se da će to biti sve.
“ Rusija je sada nešto sasvim drugo“, počinje on da “pegla“ priču. “Video sam kako dobre programe imaju “. U tom trenutku s moje leve strane progovara ćelavi čovek srednjih godina koga sam zapamtio s perona dok je nervozno šetao, kao da će time ubrzati dolazak autobusa. “U kom programu radite?“ zapita ga on. Njih dvojica brzo razmeniše stručne informacije (koje bi nekog početnika trenutno demaskirale). Kada se uverio da nije reč o hvalisavcu, novi sagovornik rezignirano reče: “Mi na fakultetu koristimo sada te programe na kojima ste Vi radili pre deset godina“. Ispostavilo se da je on redovni profesor na geomehanici ili tako nečemu važnom. Doktor nauka. Onda se okrenu ka meni i upita me (očigledno da je i on, bez obzira što je žmurio kao i ja, slušao razgovor) – “Spomenuli ste neki festival? U Gornjem Milanovcu?“.
Opet ja procedim o tome kako se u lepom Milanovcu neko setio da u doba kad mu vreme nije (leto je odavno krenulo) napravi jedan odličan festival. Pošto je to meni struka, eto – pozvaše mene da se uključim kao profesionalni kritičar i producent i to je to. E, nije to to. Profesor, a i ono dvoje s desne strane, saglasiše se sa mnom kako je to divan potez i kako je u drugim gradovima mrtvilo, ali sa sedišta ispred mene okrete se jedna žena i ljubazno upita: “Izvinite, jeste li vi Dragi Ivić?“. Nisam namćor, ali nikad ne znate šta sledi posle ovakvog pitanja… “Da, jesam“. Ona odgovori: “Ja sam računovođa pozorišta, juče sam obradila Vaš ugovor. Pitala sam se ko ste Vi, jer sam svakog jutra čitala Vaše kritike, ali nisam mogla da gledam predstave. Kćerka mi je u bolnici u Beogradu, polomila je nogu, pa svaki dan idem u posetu…“ Saučesnički je saslušah jer sam poslednjih nekoliko godina proveo po bolnicama, te smo se lako sporazumeli, kao da smo bili u istoj sobi.
Dalje pogađate šta je bilo. Razvi se diskusija o lekarstvu, ljubaznim i neljubaznim sestrama, gipsu, povredi na radu, pozorištu, obilaznici i koridoru, stigosmo i do politike…ali i do Beograda. Na neprepoznatljivim, novim, montažnim peronima s pogledom na tone otpadaka u krugu pokojne glavne železničke stanice, rastadosmo se kao stari znanci. I, ko reče da nije lepo putovati u “šaragama“ ? Ako ništa drugo, brže prođe put…A i upozna čovek nove ljude i dobije motiv za još jednu putopisnu priču. Svakako istinitu.
U sledećem nastavku:
“Stara Bastilja“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
