Moj komadić večnosti, ili: čime sam se sve bavio u prošlom životu…
Remek-delo. Koliko puta ste upotrebili ovaj izraz ? On je dokaz da neke reči nikada ne gube vrednost. Kao što smo spremni da za sve i svašta kažemo da je lepo, divno, fenomenalno, tako umemo i mudro zastati kada ova čudna reč treba da pređe preko usana i poleti, kao znak divljenja prema nečemu što su nečije ruke stvorile…Sama reč se, eto, brani od lake upotrebe. Možda je to stoga što joj se ne može sa sigurnošću utvrditi poreklo. Mnogi lingvisti su tvrdili da je to pojam mađarskog porekla. Meni je to bilo prirodno jer odmah pomislim na Lista, Adija, Petefija, Bača i druge umetnike koji su ostvarili vrhunske domete ljudskog duha dolazeći iz srca Evrope, iznikli iz čudnog, aziliranog naroda jedinstvenog jezika. Slušajući to zvučno čavrljanje sa severa, pomislim i na vetrove, ravnicu, čikoše, jecaj violina, Zvonka Bogdana, Đorđa Balaševića, konje i anđele, devojke sa čardaš nogama…. Radikalniji lingvisti tvrde da ova reč pripada malobrojnoj i retkoj jezičkoj grupi koju nazivaju rečima-turistima, te da da je ta reč iz našeg jezika otišla u mađarski, pa se iz njega vratila nama. Ako dobro znate ruski, neće vam biti strana reč remeslo, prefiks za sve reči koje opisuju zanatstvo i majstorstvo, a za fonetsku transformaciju nije teško naći objašnjenje.
Ostavimo lingvistima da se oko ove reči spore. Nije sporno to da svi težimo da za sobom ostavimo neki trag za koji ćemo jednom, jednog dana, moći reći (ako niko drugi neće) da je to pravo, ili malo remek-delo. Ni ja nisam u tome izuzetak. Mnogo toga što sam uradio pretvorilo se u efemerni talas kosmičke prašine, lutajući vasionom u obliku radio-talasa mojih emisija kojih se još mnogi slušaoci sećaju. “Istinite priče iz čarobne kutije“, “Azil – na ti sa istinom“… Ukoliko se dokaže da je Ajnštajn u pravu, moguće je da ću jednog dana, ploveći kosmosom u ko zna kakvom obliku, sustići svoje prve emisije, upravo one koje nisu snimljene. Deo svojih ambicija da ostavim nekakav trag u vremenu nalazi se i u generacijama mojih učenika iz gimnazije i muzičke škole; sve se to, ipak, pretvori u fluidno bezobličje, teško uhvatljivo, prepoznatljivo i vidljivo. Kao što ja za svoje učenike ne mogu reći da su sve od mene naučili, tako i oni ne mogu za mene reći da sam samo ja bio njihov profesor. Stoga je bolje oprobati se s nečim opipljivim, vidljivim i predmetno jasnim.
Suprotno mom običaju i dobrom stilu, veći deo ovoga teksta jeste uvod, ali videćete da vredi što je tako, pogotovo što ne težim da mi baš svaka beleška bude remek-delo, makar se njima i bavila.
Leto godine 1979. zauvek ću pamtiti po mom drugaru Mići Grujiću – Gruji, čoveku od koga sam mnogo naučio i koji je mnogo uticao na mene. U vreme kada smo se još uvek oslovljavali sa druže, on je odavno bio gospodin, dete poznate požarevačke porodice, odrastao u jednom od onih senovitih dvorišta u srcu grada. Osnovao je prvi Klub čitalaca u Požarevcu u koji se ulazilo iz Drinske, na ulaz za Narodnu biblioteku. Mnogi taj ulaz pamte upravo po njemu, a već značajno stariji pamte da je tu bila Pošta. U tom Klubu okupljali su se pravi ljubitelji knjige. Često se i kupovalo, ali još češće svraćalo da se vidimo, popričamo, uzmemo malo Mićine energije i odemo osveženi novim ogovaranjima. I ta kupovina nije bila više pitanje novca ili prestiža, već pravi hobi. Gruja nije dizao glavnu s posla, a za sve je imao vremena sve nas je dočekivao i ispraćao sa dobroćudnim osmehom; malo ko od nas ga je ikada video ljutog. Jednog lepog popodneva u obližnjim “Karpatima“, kod Dragana, vodili smo samo nama razumljivu filosofsku raspravu o prolaznosti, ništavilu, bezvremenskom trajanju i svemu onome što se u glavi trezvenjaka može pobuditi već posle druge čaše vina. Rekoh – kod Dragana. Da, “Karpati“ su bili u društvenom vlasništvu, ali svi mi smo se osećali da idemo kod njega, pravog domaćina. U to vreme u “Karpatima“ se u jelovniku nalazila i mašinom otkucana lista dnevnog menija, pa su samci mogli da se pristojno i raznoliko nahrane. Kada bismo, pak, pre osam ujutru (posle neke noćne pustolovine), svratili kod Dragana na kafu, čekalo nas je i slatko u maloj porciji, ne većoj od poklopca za teglicu. Taman da se čovek povrati…do sledeće ture.
U nadmetanju ko će duže trajati u večnosti , dogovorili smo se da svako ostavi za sobom neki trag, nešto po čemu će ga drugi ljudi pamtiti. Mića je ostao kod toga da je to njegov Klub čitalaca, a ja sam bio za nešto konkretnije, slikovitije.
Rečeno – učinjeno. Vratili smo se u klub, i isped njega improvizovali smo skele od dva stola koje smo svaki put rastavljali, unosili, iznosili, sastavljali…Preselio sam četkice i drugi pribor u klub, nabavili smo boje. Svakodnevno spremanje i raspremanje “skele“ nam je služilo da popričamo o već urađenom i o tome šta još treba uraditi… O čemu je reč? S obzirom na to da sam bio jedan od prvih članova tog kluba, bio sam više nego siguran da će on predstavljati Grujinu tvorevinu, njegov zamak takoreći, pa sam, shodno tome, smatrao da Klub čitalaca mora imati i svoj grb, kao svaki pravi, aristokratski klub. Klub je morao da ima svoj ekslibris, kad ga već vodi tako plemenit čovek i pri tom se bavi knjigama za koje su ekslibris i izmislili. Povremeno sam silazio sa “skele“, i onda bismo odlazili do “Karpata“ na piće ili u “Čikoš“ na bečku šniclu i pečene paprike. U Čikošu su nas čekali omiljena galamdžija Vesna ili Pera, zaštitni znaci te jedine gradske boemske kafane. Uvek ste tamo mogli da vidite novinare, studente, lekare, šareno društvo. I svi su bili “čikošani“. Leti se tamo čekalo na onom trotoaru za mesto, ali mi tih problema nismo imali. Nas je u sali za ručavanje uvek čekao sto. Takva su to vremena bila. Posle nešto više od mesec dana oslikavanja i ispisivanja potpisao sam se na jednom neupadljivom mestu, stavio datum i sišao, odjedanput prepun dosade, kao da svaki dan slikam grbove na zidovima opštinskih zdanja.
Reakcije su bile različite. Pošto sam to radio u vreme godišnjih odmora, mnogi od gradskih čelnika koji su tuda prolazili (glavni ulaz je bio zatvoren zbog rekonstrukcije), nisu isprva ni primetili tu novotariju jer su pognute glave žurili u svoje kancelarije. Ako bi neko baš primetio, zastao bi zadovoljan i dugo gledao, misleći da je to ko zna od kada tu. Nama je to bilo dovoljno jer smo se bojali da se ne nađe neki birokrata da kaže da je zgrada pod zaštitom zakona, te da mi nismo smeli to da radimo, itd, najkraće rečeno: uvek je postojala mogućnost da neko naredi: “Prefarbajte to“. Na sreću, to se nije dogodilo.
Ko je duže potrajao? Na mestu tog Kluba izvesno vreme je bila klasična knjižara, pa fotokopirnica, pa onda prostorija za odlaganje starih stvari i čuvanje prašine, a onda, do danas, jedno od odeljenja naše lepe biblioteke koja se sve više širi, na radost čitalaca. Opet se knjiga vratila u taj prostor. Menjala se namena, a iznad te prostorije stajao je i još uvek stoji grb – ekslibris. Ne verujem da će se neko setiti da ga prefarba jer je već u svom nastajanju urađen u eklektičkom maniru i izgleda kao da je oduvek tamo i bio. Pri tom je prošlo više od četrdeset godina. Omatorio je i on. To ga, pretpostavljam, štiti od nadobudnih esteta. Uostalom, ko zna…Možda stvarno neko misli da je to remek-delo pa i ne pomišlja da ga dira.
Zamalo da zaboravim: pošto je u radu vreme umelo da leti, ali i da se rastegne, ja sam doneo od kuće gramofon i puštao jednu jedinu ploču. Verovatno se sirotica istanjila od silnih obrtaja. Bila je to ploča grupe “Temptejšens“. Kada smo jednog dana iza ormara našli omot te ploče, nismo ni konstatovali da se album zvao “Masterpis“. Siguran sam da ne treba da prevedem, kao što sam siguran u to da na ovom svetu nema slučajnosti, ali i da ćete, sasvim sigurno, drugačijim očima ubuduće, sada kada znate kako je nastalo, posmatrati moje malo remek-delo.
Fotografije: Foto Boban
U sledećem nastavku: “Zabranjeno pušenje“ u “Filmu“ “Prljavo kazalište“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Svim čitaocima bloga želim od srca srećnu Novu, 2022. godinu! Osmatrajmo zajedno!
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
