ROK I POP GRUPE POŽAREVCA I KOSTOLCA-KRATAK ISTORIJAT

Prvi deo – počeci

Važna napomena:

Ovaj tekst u dva nastavka je samo spisak i sažet osvrt na grupe koje su svirale u našem kraju. Kada smo započeli istraživanje, videli smo da ova tema zaslužuje knjigu u kojoj će biti mnogo više podataka (imena, biografija, sudbina, anegdota). Stoga molimo sve čitaoce, savremenike ovih događaja da se jave ako se nečega sete ili uoče greške i propuste, i tako pomognu da knjiga bude potpunija. Unapred hvala u ime svih rokera!

Alen Frid, poznati disk-džokej na čuvenoj njujorškoj radio-stanici WINS koja se nalazila na u Donjem Menhetnu, pustio je 19. januara 1955. godine hit “Rock Around the Clock“ grupe “Bili Halej i njegove komete“ (Bill Haley with Haley’s Comets). Na programu stanice bila je mešavina bluza, ritma i bluza i kantrija, samo što taj pravac još nije imao definisano ime. Frid je ovu pesmu pustio uz najavu “Rock’n’roll – njišite se i okrećite!“ i – ostade ime! Nastalo je desetine, pa i stotine novih pravaca što je, naravno, posebna priča.

Kako je rokenrol tako lako osvojio našu publiku koja je u to vreme znala za zvezde kao što su Ivo Robić, Lola Novaković, Ivica Šerfezi, Duško Jakšić, Arsen Dedić, Gabi Novak? Kako su svoje mesto našli Mile Lojpur, Karlo Metikoš (Met Kolins), Đorđe Marjanović, a zatim i “Siluete“, “Elipse“, “Džentlmeni“, “Roboti“, “Crni biseri“? To nam je na prvom času iz predmeta primenjena muzika na FDU objasnio profesor Baronijan Vartkes. Postavio nam je jednostavno pitanje: “Šta je to ritam?“. Mi smo nagađali, dok nam on nije rekao: “Ritam je smenjivanje naglašenih i nenaglašenih delova jedne celine“. Na tom zakonu opstaje i traje muzika. I ne samo ona.

Tako se dogodilo da početkom šezdesetih godina i u našu palanku, tada bez ijednog metra asfalta, stigne rokenrol! S njim su stigle i duge kose, uske farmerice zvane “frularice“, neki čudni izrazi...a sa njima i patrole penzionisanih vojnih lica i drugih zaštitnika javnog morala koji su sa sobom nosili makaze i, ako bi se ukazala prilika, nabrzinu ošišali dotičnog “šizofrenika“, a usput mu oparali i nogavice. Gramofon jeste bio retkost, ali radio nije, pa se slušao Radio-Luksemburg, jedna od stanica na dugom talasu, ali i piratske radio-stanice koje su bile na usidrenim brodovima van teritorijalnih voda. U tim uslovima počinju i požarevački pioniri rokenrola. Na velikom jugoslovenskom tržištu stvarno je bilo mesta za sve – šlagerašima je pripala televizija, rokerima sale za igranke, gitarijade i radio-emisije, a narodnjacima se znalo: “Ilidža“ i – šatra. Naravno, ne mislim na one maestralne izvođače narodne muzike  koji su mogli da se pohvale statusom pevača za potrebe fonoteke Radio-Beograda, tada četvrte na svetu.

Rokeri su svoje mesto našli u starom Domu omladine (sada Muzička škola), u “ge-sali“, ali i po školama i mesnim zajednicama. U Narodnoj tehnici su od šper ploče ili panela pravljena tela gitara. Magneti su kupovani, a oni najdrskiji krali su ih iz telefonskih slušalica. Ko je imao novca, mogao je da se snabde u dvema prodavnicama u Beogradu  češkim “Jolanama “ili “Rumbanama“. O “Fenderima“ i “Gibsonima“ moglo je samo da se sanja. Vežbalo se gde se stiglo, a našlo se i mesta za svirku. Zvuči neverovatno, ali u dužem periodu, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, mogli ste za vikend da birate između pet mesta: Doma omladine u Kneza Lazara, stare gimanzije zvane “Bastilja“ (sada osnovna škola “Dositej Obradović“), Učiteljske škole (sada Požarevačka gimnazija), Ekonomske škole i Doma JNA! Za Dom JNA bila je potrebna kravata (!), ali ste zato mogli da čujete izvanredne muzičare koji su ovde služili vojni rok (većina iz 4M, momci iz “Sedmorice mladih“, Boba Stefanović, Zdravko Čolić i mnogi drugi). Oprema je bila skromna, ali je publika bila neverovatno zahvalna i nije bila probirljiva. Svirali su se “treskavac“ i “stiskavac“ i svi su bili zadovoljni. Rokeri su jedni od drugih pozajmljivali opremu. Za sve nas rokenrol je bila velika novina; posle slušanja redovnih festivala šlageraša koji su vladali televizijom (Opatija, Beogradsko proleće, Split, sarajevski Vaš šlager sezone, Zagrebfest), rokeri su bili nešto drugo. Omladinski festival u Subotici 1961(!) probija led s prvim rok-festivalom i postaje odskočna daska za buduće zvezde; slede “Parada ritma“ 1964. u Domu sindikata, “Vatromet ritma“ na Sajmištu, festivali VISOVA (vokalno-instrumentalnih sastava) u Zagrebu, i, naravno, kao definitivno trijumfalni prelom – prva Beogradska gitarijada devetog januara 1966. godine. Rokeri su od naše varoši napravili grad, jer su počeli da dolaze “Siluete“, “Crni biseri“, “Plamenih pet“, “Plavi dečaci“, “Delfini“, Boris Bizetić, “Džentlmeni“…U taj prostor lako su zatim ušli  “Korni grupa“, “SMAK“, “Indeksi“, “Ju grupa“, “SOS“, “Riblja Čorba“, “Azra“, “Bijelo dugme“, “Parni valjak“. Stvarno smo bili nezaobilazni na mapi koncerata…Ali, neko je morao prvi da počne među nama, u našoj varoši.

Sve ovo što sada sledi jesu lična sećanja i podećanja. Negde ima punih imena i prezimena, negde su samo nadimci. Svakako ima i zbunjujućih, možda i kontradiktornih podataka. Zato nam je važno da se svako, ko se bilo čega seti, to dostavi na mejl kako bi knjiga bila potpunija. 

“Dijamanti“, sredina sedamdesetih:Sveta, Draško, Mirko, Pera, Rajko, Pišta? (sleva na desno)

Prema svedočenju Srbe Stojanovića, cenjenog požarevačkog advokata i džez-entuzijaste, prva grupa koja je svirala u Požarevcu, uglavnom pop-muziku, bila je pra-postava grupe “Dijamanti“ 1960. godine. Međutim, prema opširnom i činjenicama bogatom tekstu Rajka Arsića, to je bilo 1957. godine godine! U njoj su svirali Mirko Lazić (osnivač, trubač, kasnije urednik u Radio-Beogradu), Vladislav Hadžić-Hadža, trombonista, Bernardo (Draga) Vajner, gitarista, Velimir Životić-Bata, alt saksofon, a na mestu bubnjara smenjivali su se Miša-Žuća i Voja Filaresković. Srba je u toj grupi svirao do 1964. kada je otišao u vojsku. Kratko vreme s njima je nastupao i Zlatko Golubović. Početkom sedamdesetih počinje uspon ove grupe, brojni koncerti, dok se bezbolno smenjuju generacije. Godine 1972/73. u grupi su i dalje Mirko Arsić i Draško Perić uz Petra Crnobrnju, Jovana Mladenovića (Mišu “Smuđa“), Rajka Arsića i Taneta i, povremeno, Berislava Stanojevića-Berija. Izlazi i prvi singl “Prvi poljubac“. Sledeću dugotrajniju postavu sačinjavali su Drda, Pišta, Grale, Stefa, Neđa, Badža. Nastupali su i sa Davorinom Popovićem, Mišom Markovićem, Dušanom Prelevićem i Zdravkom Čolićem. Od 1977. do 1980. sviraju u sastavu: Rajko Arsić, Mile Cvetković, Nedeljko Neđa Stojković i Miodrag Stefanović. Posle 1980. još uvek nekoliko godina živi grupa pod tim imenom, s tim što su u njoj glavna imena Mile Cvetković i Sremac. Poslednji put grupa se ponovo okuplja 1995. godine na koncertu “30 godina požarevačkog rokenrola“.

Prema sećanju koje sam zabeležio u razgovoru s  jezgrom grupe “Marke“, kao klasična rok grupa prvi se pojavio 1963. godine VIS “Plitki džepovi“. Svirali su Zoran Bata (Bata “Bas“) i Boban Kalupčić. Drugih podataka za tu grupu zasada nema. Nešto kasnije, gotovo u isto vreme, pojavljuju se dve grupe koje pretenduju da budu pioniri rok muzike u našem gradu. Ovom prilikom stvarno nije lako utvrditi ko se prvi od te dve grupe pojavio. Godine 1963. pojavljuju se “Sinovi sunca“ okupljeni oko braće Radosavljević (Milana-Šilje, Siniše-Đide i Staniše-Taneta) i Minkeka. Tada su imali u proseku 15 godina. Šilja je išao u muzičku školu za bubnjeve. Solo gitara bio je Mirče (Minkek), ritam gitara Slava Grujić-Žuća. Vežbali su i nastupali u Domu omladine u kome je u to vreme upravnik bio Toma “Šnajder“, a značajno je pomagao i njegov pretodnik Mile Panić. Sviralo se i u Domu JNA, Velikom Gradištu, Kučevu. Kroz grupu su prošli još i Mata, Miša Panić iz Petrovca i Zoran Milojević iz Kostolca. Svirali su, po sećanju članova grupe, i 1964. godine. U to vreme pojavljuje se i malo pominjana grupa “Helioni“ u kojoj sviraju braća Dragan i Slobodan Šuster, Mile “Magare“ (danas poznati fotograf), Milan Savić-Drda i Zoran Janković-Kraka. Nepoznato je vreme trajanja grupe i gde je sve svirala. Opšte mišljenje je da se pojavila kad i grupa “Sinovi sunca“. Na jedinoj postojećoj fotografiji koju je priložio Milan Radosavljević-Šilja, kao preteča “Heliona“ obeleženi su Brka, Mlađa, Šilja, Šuca i Sava Pidža.

Prva postava “Maraka“, imena su ispisana na plakatu

Istorija se ubrzava kada na scenu stupaju 1965. godine “Marke“ (Stamps)! Ova grupa, na neki način, simbolizuje istoriju početaka i trajanja požarevačkog rokenrola. Kroz grupu je prošlo mnogo muzičara, a začetnici su bili Zoran Bata, Slavko Milović, Miki Piklja, Slavomir Grujić-Žuća, Siniša Radosavljević i Zoran Janković-Kraka koji im se pridružuje te godine. Žuća i Bata odlaze u vojsku i vraćaju se 1968. godine, kada nastavljaju aktivno da nastupaju. Godine 1970. u robnoj kući “Đovani“ (po kojoj je kasnije nazvana prva profesionalna diskoteka u Požarevcu) nabavlja se izvanredna oprema, što je posebna priča. Kreće se odlučno u profesionalne vode. Svira se u Domu omladine, Učiteljskoj školi, ali i na drugim mestima u okolini. Umesto Mikija Piklje dolazi Šuca, a Zoran Milojević “Kokalo“ umesto Miće. Značajan broj ljudi prolazi kroz grupu, ali ona ne menja svoj identitet ni stil: Slobodan Šuster-solo gitara, Mija Popović-gitara, Bata Prklja-klavijature, Slavoljub Stanisavljević-Maća (glumac, ekološki aktivista) gitara, Zoran Bjelajac-Grga orgulje, Dragan Kukolj – pevač i gitara, Pipe-gitara, Zoran Ilić-Zoja, vokal, Zoran Golubović-gitara i vokal; Miki Piklja odlazi u sarajevske “Čičke“ u kojima je pevao i Zdravko Čolić. Svoj rad nastavljaju pod imenom “Marke“, sve do sredine sedamdesetih, najdalje do 1975. “Ispod radara“ u razgovoru s članovima grupe, nekako je promakla i grupa “Samson“ (kratko vreme zvana “Night“) koja je bila, na neki način, rezervni sastav “Maraka“ do povratka Bate iz vojske. Nju ćemo detaljnije obraditi u knjizi. Ostaje zabeleženo da su svirali čak i na stadionu “Železničara“ povodom promocije čuvenog kaskadera Miroslava Bukovčića, prvog viteza LJKI, a zamalo im se, sticajem okolnosti, izmakla prilika da s Borisom Bizetićem budu originalna varijanta “Rokera s Moravu“. Grupa je svoje visoke profesionalne domete ostvarila posebno u vreme kada ju je vodio uspešan preduzetnik i ranije popularni bokser, Mirko Lazić. 

“Marke“, januar 1970. Stoje Grga i Drda, sede Bata “Bas“, Dragan Kukolj i Pipe (sleva na desno)

U istoriji rok muzike ima mesto i Zabela koja je tada bila prigradsko naselje, a sada je, praktično, deo grada. Krajem šezdesetih (67-68) u Domu kulture (koji danas stoji urušen) svirala je najpre grupa “Skromni“ koja se transformisala u “Tajfun“. Članovi su bili Dragan Kukolj (pevač i gitarista), Pipe (gitarista, često pominjan nadimak, neizvesna sudbina; spominje se da je otišao u Švedsku), Miloš Jovanović (bubnjar, zubni tehničar), Aca “Manijak“ ( takođe bubnjar, kasnije radio u MIPU). Grupa prelazi u Požarevac gde je u to vreme upravnik Doma omladine bio Milorad Antonijević Krca; priključuju se Bati “Basu“ i Tanetu i utapaju se u “Marke“. Tu je bio i Žika Tasić koji je kasnije otišao u Veliko Gradište. Zoran Bata je bio čovek koji je predstavljao pravo vezivno tkivo za očuvanje “Maraka“ i sve njihove kombinacije, tako da su se “Skromni“ rado pridružili njegovim naporima i uklopili se u slavnije ime. Dragan Kukolj se u “Markama“ zadržao do 1973. a u to vreme su u grupi pored Bate Basa bili i Grga (orgulje), Pipe i Drda. Pored Krake, ova grupa je imala još jednog pevača, kasnije cenjenog stomatologa, Zorana Ilića – Zoju. “Marke“ su bile veoma dugovečne, u raznim sastavima. Mnogo ljudi je, kako rekosmo, prošlo kroz ovu grupu. Jedan njen odeljak (sada bi se to nazvalo “sestrinska firma“), grupa “KLUB ŠEST“ bila je veoma popularna po svojim letnjim svirkama na tadašnjem gradskom bazenu koji je u to vreme bio veoma posećen u večernjim satima kao restoran. U toj grupi svirali su Drago Vajner, Zoran Bata, Srba Stojanović (potonji cenjeni advokat), Hadža (dirigent i rukovodilac duvačkog orkestra KUD “Kostolac“), Mića Đokić (orguljaš), Tane kao bubnjar, a Kraka i Dragan Grahovac (potom poznat kao “Grale Vuk“) bili su pevači.

“Marke“, sredina sedamdesetih:Đida, Bata, Zoja, Zoran, Tane i Šuca (sleva na desno)

Posebna priča vezana je za Učiteljsku školu (u kojoj se sada nalazi zgrada Požarevačke gimnazije). Svestrano obrazovani, uz obavezno znanje instrumenata, oni su uz pomoć strogog, ali dalekovidog direktora Dragoslava Simića, nabavili deo opreme i dobili prostor za probe i nastupe. Sve je započelo od Slavoljuba Grujića-Žuće, tada gitariste već afirmisane grupe “Marke“. Početkom 1966. godine Novica Dinić-Pop, gitarista, Zoran Selenić-Sele (bubnjar), Tanasije Tomašević -Tasa (jedini u to vreme imao gitaru “Honer“) i Radoslav Stanojević-Rade (gitarista, kasnije direktor Gimnazije i Galerije “Milena Pavlović Barili“) formiraju prvu grupu “HELP“ ( којој је prethodila grupa “PROPALICE“) da bi je preimenovali u VIS “ALGE“, pa iz nekih razloga u VIS “UČITELJAC“. Sve je to kratko trajalo jer su svi, osim Novice Dinića-Popa, imali skromno muzičko znanje. Uglavnom su nastupali nekoliko puta u prostorijama škole. Pravi pomak nastaje formiranjem grupe “FOUR CATS“ kojoj je kumovala neka devojka iz publike. Grupa je svirala u Učiteljskoj školi od 1967. do 1970. godine i sačinjavali su je: Miletić Mihajlović-Tića, vokal i bas (prosvetni radnik i narodni poslanik), Radoslav Stanojević-Rade, gitara i prateći vokal, Tanasije Tomašević-Tasa, gitarista i Bata “Crevar“, bubnjevi. Na njegovo mesto 1969. godine došao je Tane Radosavljević (rođeni brat Đide, bubnjara “Maraka“ i Šilje, nekada “Sinova sunca“ i “Heliona“). Te godine umesto Tase kao gitarista počinje Slobodan Jovanović-Sloba.

Godine 1973.godine Radoslav Stanojević, kao gitarista i Miletić Mihajlović kao vokalni solista pridružuju se grupi Miše Panića (bas gitariste), Branka Lukića, gitariste i pevača i Zorana Lukića bubnjara; grupu su osnovali Miša i Branko pod imenom „Scream“ („Vrisak“). Nastupali su pretežno u petrovačkom Domu JNA (u sali i u bašti), kao i u holu petrovačke gimnazije “Mladost“. U toj grupi Rade i Tića ostaju do proleća 1975. godine kada zbog završetka studija i drugih porodičnih obaveza prestaju sa aktivnim sviranjem. U aprilu 1973. godine grupa „Scream“ u podeljenom sastavu nastupala je na Rok festivalu u Požarevcu; deo grupe u sastavu Miša Panić bas, Branko Lukić, gitara i vokal i Žarko zvani  „Patlidžan“ (prezime nepoznato) bubnjevi, nastupili su kao grupa „Scream“, a deo grupe u sastavu Miletić Mihajlović, vokal i bas gitara, Radoslav Stanojević, gitara i prateći vokal, Zoran Lukić, bubnjevi i gostujući član Gordana – Goca Marković(?) kao vokal, pod imenom „Prostori i vreme“. Ova grupa svirala je u finalu pomenutog festivala i osvojila treće mesto, na kome su prvo mesto delili požarevačka grupa „Dijamanti“ i grupa „Smak„, a drugo mesto zauzela je požarevačka grupa „Put„. Ova podela je trajala samo za potrebe nastupa na pomenutom festivalu, pa je grupa i dalje je nastupala u svom poznatom sastavu i pod imenom „SCREAM“.

“Prostor i vreme“ – Deo grupe “SCREAM“, Miletić Mihajlović-Tića, Gordana Marković (?), Zoran Lukić i Radoslav Stanojević-Rade na Gitarijadi 1973. u Požarevcu (sleva na desno)

Dolaze osamdesete i ekspanzija diskoteka, o čemu smo već pisali u tekstu “Mile voli disko“. Gde god je moguće, otvarale su se diskoteke. Unosan posao, ploče dostupne, publika radoznala. Međutim, rokeri se ne daju tako lako. Godine 1979. svoj trnovit put počinje Moravska gitarijada, odnosno Gitarijada na Laguni i taj segment zaslužuje posebnu priču. U novembru 1980. u želji da utvrdim koliko stvarno ima grupa u Požarevcu (činilo se da ih nema više od četiri, pet), organizujem prvu (i jedinu) Požarevačku rok selekciju. Prijavilo se 12 grupa! Ohrabren, 1983. godine  na Stadionu malih sportova povodom Međunarodne godine mira, organizujem veliki koncert na kome su pored požarevačkih grupa nastupali i “Riblja čorba“, Vlada Džet i drugi. Rokenrol ponovo staje na noge. Veliku ulogu odigrao je novootvoreni Dom omladine i pionira 1982. godine, koji je na sebe uzeo ulogu organizacije rok i pop muzike, dajući prostor i opremu za vežbe, organizujući gostovanja. Ređaju se koncerti u Beogradu, Subotici, Sivcu, Knjaževcu, Zaječaru, Boru, Bitolju, Sisku, Baru, Sinju…

 

U sledećem nastavku:

Trajanje: osamdesete, devedesete, do danas…

Tekstove objavljujemo utorkom.

Fotografije iz lične arhive Zorana Bate, Radeta Stanojevića i Momčila Miloševića (Mome “Žapca“).

 

Adresa za slanje dopuna, izmena, i primedbi:

cultureclub53@gmail.com

Molimo vas da fotografije skenirate u rezoluciji 300×300 dpi.

 

U prikupljanju podataka veliki doprinos dao je Tijan Popović, kao i mnogobrojni sagovornici, savremenici i učesnici događaja kojima se bavimo u ovim tekstovima.