O jednoj pozorišnoj zabludi
Ono što se ranije u školskom i novinarsko-istraživačkom žargonu nazivalo “Resavska škola“, danas se u rečniku interneta zove copy/paste tehnologija. Ona svakako ima svoje prednosti jer olakšava rad, preuzimanje materijala, citiranje, itd. Međutim, ova moja crtica neće se baviti olakšavajućim, već otežavajućim svojstvima ove novokomponovane prepisivačke manufakture, njenim lošim posledicama. Pogrešan podatak, jednom prekopiran, dalje se besomučno i nemilice umnožava bez ikakve provere, pa čak ni iskazane sumnje da ga treba proveriti. Pravnici takav postupak nazivaju “načelo pretpostavljene tačnosti“; to će reći – oni koji kopiraju toliko veruju internetu da tačnost podatka jednostavno podrazumevaju … a često nije tako.
Čemu ovaj kratki uvod? Naravno, on je tu da bismo se bolje razumeli i (bar) jednu grešku ispravili. Ta greška je takva i tolika da izaziva i zablude o našoj kulturnoj istoriji. Reč je o počecima pozorišnog života u našem gradu. Pretposlednjeg dana januara, godine 1841. u jednoj požarevačkoj kafani (“Kod Grka“) na sadašnjem Bulevaru, prikazana je predstava “Romeo i Julija“. Bila je to već šesta predstava za vrlo kratko vreme. To govori o tome da je kvalitet predstava, po svoj prilici, bio veoma nizak, shodno vremenu i očekivanju. U to vreme, praktično jedini oblik teatarskog života bile su leteće diletantske družine za koje se sa velikom verovatnoćom može reći da, svakako, nisu pripremale predstave u onom smislu reči kakvom mi danas podrazumevamo. Nesporno je, ipak, da je to tada bilo kulturološko-sociološki podvig, kao što bi bilo i danas, bez obzira na domete. Požarevljani su uredno punili kafanu i dugo prepričavali čudesa koja su se pojavljivala iza lelujave svetlosti sveća.
U ta prepričavanja uvukao se i mit o tome da su meštani ove srpske kasabe, nesuđene prestonice, po nečemu bili jedinstveni: prvi put na Balkanu igrana je jedna Šekspirova predstava i to, ni manje ni više, baš “Romeo i Julija“. Istina je, međutim, drugačija. Bitno drugačija. O čemu je reč? Velike svetske kulture branile su se od kulturne kolonijalizacije (a i same su je tako sprovodile) time što su prilagođavale i prirođavale svome jeziku poznata dela dramske literature. Kod nas su se takvi komadi zvali “posrbljenice“. Tako je Joakim Vujić preuzimao i prevodio komade Augusta fon Kocebua i prikazivao ih kao svoje tvorevine (što je, u neku ruku, bilo istina jer je u pitanju bio ne samo prevod , već i adaptacija, pa i dramatizacija). Međutim, isto to su radili i Nemci! Kristijan Feliks Vajse bio je taj koji je germanizovao Šekspira. Tako prilagođeni, Šekspirovi naslovi širili su se prostranom teritorijom kojom je tih decenija vladao nemački uticaj. Sve u svemu, komad “Romeo i Julija“ ,kakav su gledali tadašnji Požarevljani, ni po čemu nije se mogao poistovetiti sa originalom. Ovu verziju sa nemačkog preveo je zemunski učitelj Vasilije Jovanović, nekadašnji saradnik Joakima Vujića, u skladu sa već osvedočenom i uspešnom praksom, pa je taj komad (prema nepotvrđenim podacima) trebalo da bude prikazan u toku “teatralnih predstavlenija“ u Zemunu 1824. godine. Kada bi se to potvrdilo, Požarevac bi ostao i bez primata na germanizovanog Šekspira.
S tim u vezi dugo se širila još jedna zabluda – da su prve pozorišne predstave igrane u Požarevcu 1842. godine pa je godine 1992. obeležen vek i po glumišta u našem gradu. Zabunu je uneo je uneo jedan profesor i istraživač sa FDU, koji je tim pomeranjem datuma osporio primat Požarevca u srpskom glumištu i preneo ga na teatar na Đumruku koji je svoju prvu predstavu odigrao četvrtog decembra 1841. godine. Temeljnim istraživanjem arhitekte Dragana Feldića i neposrednim uvidom u validnu istorijsku građu prve vrste, nepobitno je utvrđeno da su Požarevljani bar u nečemu bili ispred Beograda, jer su u januaru iste godine imali pomenutih šest predstava. Štaviše, pripreme za njih morale su biti obavljene u kalendarskoj 1840. godini i pozorišna logika to i dokazuje, ali materijalnih dokaza za to nema. Prema tome, dragi moji internet-istraživači: pre nego što prekopirate neki podatak ipak ga, za svaki slučaj, proverite u knjigama…Ili na ovom blogu. Kao što većina zna, pre interneta su postojale knjige…A pozorište? Još su antički Grci rekli – ono što uđe u pozorište, ući će i u život. Istina živa…
Crno-bela fotografija: raskrsnica na Bulevaru gde se, prema pretpostavkama, nalazila kafana “Kod Grka“ u kojoj su odigrane prve prestave.
U sledećem nastavku:
“ENGLESKA ŠKOLA“ – priča o požarevačkim starosedeocima
Napomena:
Tekstove objavljujemo svakog utorka.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
