Sajam je bio…
Vašar je bio; a na vašaru
sablje, pištolji, arapski at,
tuniske kape, srebro i zlato,
mletačka svila, ženevski sat…
Sećate se onog vica kada student književnosti stoji pred Vukovim spomenikom i jada se: “E, Đuro, Đuro…ja zbog tvog “Gorskog vijenca“ padoh na ispitu…“? Pripadam generacijama kojima je glavna zabava bila knjiga i čitanje. Takmičili smo se u tome ko će više pročitati knjiga. Kasnije se to pretvorilo u lepo takmičenje koje se zvalo “Čitalačka značka“. Ukinuto je jer je neko to proglasio utvarom iz prošlosti…Ili su ljudi, jednostavno, bili lenji da to organizuju. Uglavnom, bilo je sramota ne čitati; ko nije znao napamet bar dvadesetak pesama najomiljenijih pesnika, taj stvarno nije imao šta da traži u nekom društvu.
U te književne navike spadao je i odlazak na Sajam knjige. Naravno da ga pišem velikim slovom, jer taj praznik to i zaslužuje. Pripremimo novac, spisak želja, odvojimo dan i krenemo: ako nismo išli organizovano (što nam je naša Biblioteka godinama lepo organizovala, kada zakupi autobus pa svi mi iz kulture, a i najverniji čitaoci, krenemo kao velika porodica), onda na voz ili na autobusku stanicu i – pravac Beograd. Sa stanice na “dvojku“ ili peške do Sajma, nije daleko. A tamo – ne može igla da padne od naroda. Reke ljudi. Naravno, najpre navalimo na one pljeskavice koje su bile za mnoge glavni hit. Kao da je reč o Novogodišnjem vašaru ili onom našem, ivandanjskom. Sve je mirisalo na njih. A unutra, sve je mirisalo na tek štampane knjige. U jednoj hali bila je i grafička oprema, pa smo i to posećivali. Izvesno vreme moja nekadašnja ustanova imala je i svoj štand, pa smo dane provodili na Sajmu. Šta mi je u celoj ovoj priči čarobno? Uspomene? Ne, mada i one imaju svoju ulogu. Baveći se raznim portalima i forumima, često sam u prilici da podsetim mlađe ljude da su pre interneta postojale knjige, a da smo ih mi kupovali, sakupljali, razmenjivali – i čitali, dabome. I taman kad sam pomislio da će i knjiga izumreti, kao mnogo toga što je internet progutao, čujem da je na Sajmu ove godine bilo mnogo mladih ljudi, da su odvajali poslednji novac za omiljenu knjigu.
Dovoljan razlog da se zamislimo i nad tim i zabavimo se tom nevidljivom moći – moći književnosti. Šta je u današnjem vremenu književnost i koji je njen cilj u našim danima?
O tome se često, i periodično, govori. No, pošto nikada nije dovoljno o tome govoriti, evo još nekoliko mojih reminiscencija. Šta je u današnjem vremenu književnost? Ako estetičku osnovu podrazumevam, onda je književnost ono što je oduvek i bila – moć! Ona je moć obespravljenih i pametnih. Možda nisu umetnici uvek bili svesni svoje moći, ali moć je uvek bila tu i bila je svesna njih. Ako je, pri tom, književnik znao da svoje reči oblikuje tako da one budu izraz okruženja, da govori u ime drugih, onda je to već bila velika mogućnost da se čovek nenasilno odupre imanentnoj navali prostakluka i primitivizma. Setimo se koloseuma: imperator je smeo da odapinje, u zabavi, zmije s katapulta u publiku, da onako, nasumice, odabere nekog gledaoca i da ga baci lavovima …Ali! Nije smeo, niti mogao da ignoriše huk gomile sa tribina!
Tako je i s književnošću. Ne može se zaboraviti da su najmoćnije zemlje i tirani morali da ustuknu pred nenasilnim, a tako moćnim duhom jednog Gandija, Pasternaka, Solženjicina, Ruždija…Naravno da je ta medalja imala i svoju drugu stranu, ali je izvesno da je književnost posedovala i poseduje moć. Jednostavnije rečeno – nije isto kad ućutkujete sagovornika u kafani, novinara na konferenciji, demonstranta na ulici – ili književnika. Svi vlastodršci sveta i veka, pa i sadašnji, dobro znaju šta to u rukama književnici imaju što malo ko ima…jer, u početku beše reč. A ona je uvek i na kraju, bilo kao završna, bilo kao ona praznina posle triju tačaka.
U ovom, i svim drugim vremenima, književnost nikada nije mogla da bude samo estetička kategorija. Setimo se da je pad Čaušeskua proglasio rumunski pesnik Mirče Dinesku. Nije to, naravno bilo slučajno. Da li je on tada bio pesnička veličina? U zemlji Nikite Staneskua to nije bilo lako, ali nije ni bitno za tok priče. Neka se time bavi istorija umetnosti. Ova, objektivna istorija, govori da je on iz studija temišvarske televizije javio svetu da je tiranski režim pao. Isuviše je, prema tome, lako reći da književnici treba da se bave samo književnošću, kao što je neoprezno reći da su oni, iznad svega, glas razuma, revolta i otpora. Nije svako ni za to rođen. Onog devetog marta na balkonima i fontanama Beograda našla se prilična gomila samoproklamovanih književnika koji su tek tim činom postali poznati. Do tada su oni bili poznati sami sebi i užem krugu svojih istomišljenika. Šta reći, pak, za one skribomane koji su decenijama sedeli u uredništvima i koristili se sinekurama brojnih izdavačkih kuća, objavljujući sami sebi knjige o društvenom trošku? To književnici? A oni su i te kako dobro znali šta status književnika sa sobom nosi, pa su prema tome i glumili sudije i bogove. Preko 300 književnih nagrada izmislili su oni, a ne čitaoci. Svaki Mocart ima svog Salijerija, pa tako i pravi književnici (a znamo, nadam se, da ih razlikujemo) imaju svoje, lične takoreći, medikoritete čiji je ideal da ih mrze, sapliću i koče.
Nadam se da se iz ovoga može videti i šta je cilj književnosti danas. Prava, estetizovana književnost već jeste oruđe samo po sebi, bilo da se bori za nešto ili protiv nečega. Možda ovo deluje kao da je pozajmljeno od pariskih revolucionara, prepisano od Viktora Igoa, ali je istina da nas od užasa “Parova“, “Farmi“, “Velikog brata“ i šunda u kome živimo može i mora spasiti lepota, neprećutana, napisana i odštampana.
PS
Poslednjih nekoliko godina nisam mogao, sticajem okolnosti, da odlazim na Sajam, a ni njemu korona baš nije prijala. Na sreću, postoji sada razvijena kupovina putem interneta (eto, svako zlo ima svoje dobro), pa naručujem knjige i popunjavam svoju biblioteku. Ponovo kupujem neke knjige koje sam ko zna kome poklonio. Neka, nije važno, kod nekog su one na nekoj polici. Čitaju se, to je najvažnije. А na početku svake knjige koju imam stoji moj ekslibris, da podseti onoga što mi nije vratio knjigu. Uostalom, kod nas se krađa knjige ne smatra prestupom, zar ne?
U sledećem nastavku: “Duga devetka“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
