Samo ponekad – meditacije na temu Kiplinga

Posvećeno onima koji nisu odustali od sebe…

Osećate li se nemoćno što imate snage i strpljenja da volite, a ljubavi ni od kuda? Kao ajkula koja mora stalno da pliva, inače će potonuti, pa to poredite s tim mučnim iščekivanjem da se nešto dogodi. Možda vam se život sastoji od tih kratkih pauza kada ne radite ništa drugo već mislite na to kako se to baš vama događa i kako ljubavi baš samo za vas nema? Pomislite li kako je svakodnevni, posvećeni, samoubilački rad, samo prazna ljuštura u kojoj pokušavate da se sakrijete?

Nije moguće da vam je postojanje između tih krhotina života tek izgovor za žudnju da se još samo jednom zaljubite, kako to lepo napisa Panonski mornar? Zagledate lica prolaznika na ulici misleći o tome da se to njima ne dešava. Možda ste ubeđeni da ljubavi, ustvari, nema i da se samo ponekad, upotpuno neočekivanim situacijama pojavi…

Ne uzdajte se onda u to ponekad!

Ume da se pojavi kad se ne nadate i da vas tresne posred lica… Može to da bude u suton, u zoru, dok čekate autobus, a vetar donosi neke poznate zvuke zbog kojih se teže diše. Kada pada ona topla, letnja kiša, da li biste se izuli i gazili po barama koje se puše? Bar jednom?

Živi li, još uvek, u vama ono neponovljivo dete?

Zamislite da vas noću probudi zvižduk lokomotive, a niste sigurni odakle dolazi. Ako zbog tog zvižduka i sećanja na miris vagona, kloparanje točkova i uspavljujuće ljuljanje, ostanete uspravni u krevetu, razbuđeni i bezglasno tugujete, ne razmišljajući uopšte o tome otkud se baš tada ta asocijacija pojavila. Za to vreme osoba vašeg zadatog života spava, ne znajući kakve sve drame u duši mogu probuditi obični zvuci. Posle toga nema spavanja do jutra, a na primedbu da su vam oči podbule, ne možete da odgovorite baš ništa i baš nikako. Niko, na sreću, ne vidi da vam oči, ustvari, sijaju, ali ne od suza već od sećanja na sve ono što ste mogli da budete, a niste.

Možda duva onaj ranoprolećni vetar koji umara, a vi sedite sami u restoraciji provincijske autobuske stanice i ispijate kafu ne misleći ni o čemu, uživajući, rasejano, baš u tom, jedinstvenom trenutku. Tada će najglasniji zvuk biti onaj kada spustite čačkalicu s ratukom u mineralnu vodu i slušate rasejano kako mehurići izlaze na površinu i veselo šušte. I ne mislite ništa. I baš ćutite. A šta ako sedite u tami pozorišta i sa scene doleti odnekud znani šlagfort a vi, razoružani i nemoćni, osećate hladnoću i vlagu na obrazima i uopšte vas nije briga da li će slučajni odsjaj reflektora i to izdati onome do tebe? Kad neko spomene Čehova, setite se prevoda pripovetke “Na putu“ i počnete bezglasno da citirate kraj u kome obavezno opali puška u bilo kom obliku. Samo tako možete da osetite oko sebe onaj prozračni, uporni sneg koji bezbrižno, ali postojano zavejava sve tragove.

Možete li da se setite ukusa bele kafe koji vas podseća na to da ste bili dete, nečije dete, mali, nemoćni i zavisni? Sada znate da je to smisao života: da imate šta da stavite pred svoje dete da se nahrani, dok ono ne bude samo za to sposobno. Lakše ćete poviti glavu i spustiti pogled i kad vam nije do toga i kad eksplodiraju ponos ili sujeta, svejedno… Nemojte zaboraviti da je neponovljivost jedino čega se stvarno nikada nećete i ne smete odreći; odrekli ste se već mnogo čega, a da niste ni primetili.

Možda još niste zaboravili da ima neka osoba (koja je takođe u nekom od prošlih života bila dete) i vi je još uvek vidite kako sedi na vrhu nekog dovoljno visokog peščanog brega, broji svoje krugove i gleda kako pažljivo, kroz minska polja njene mašte, gazite stopu po stopu, pokušavajući da doprete do nje. Za to vreme ona svojim lepim šakama presipa zrnca peska kroz duge prste. Onda se setite da ste vi ustvari, taj pesak, da smo svi mi taj pesak.

Ako je to sve tako, a mora biti da jeste, kao što jeste još mnogo toga nenapisanog, onda budite sigurni da vas to, ta sintagma samo ponekad, svuda čeka, spremno da samo vas, uvek oprezne i preplašene, iznenadi. Samo ponekad.

U sledećem nastavku: “Dobri domaćini“

Tekstove objavljujemo utorkom

About
Latest Posts

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada - organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala ''Sergej Bondarčuk'' u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala ''Bosfortski agoni'' u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade - Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.