Ovo ne bi trebalo da bude nostalgična priča, mada ima sva prava na to. Što se više udaljavamo od detinjstva i mladosti, tako nam i oblici, boje, događaji, sećanja, pa i ljudi, dobijaju drugi oblik, samo nama prepoznatljiv. U vreme kad sam bio stariji osnovac o košarci smo znali vrlo malo. Naravno, televizor je imao samo jedan program pa smo hteli-ne hteli, gledali sve prenose, pa i košarku. Počeli smo polako da pamtimo imena kao što su Korać, Daneu, Trajko Rajković, Ćosić, Jelovac, Plećaš, Đerđa…Nisu sve škole u gradu je u to vreme imalo salu za fizizičko. Bilo je sportskih terena oko škola gde su dominirali mali golovi, ali one table s koševima nama nisu bile meta. Bilo nam je zabavnije da se “na mišiće“ penjemo uz onu krivu konktrukciju. Ponekad bismo videli neke naše drugare da probacuju loptu kroz obruč, ali pojmovi kao što su “koraci“, “dupla“ i slični nama nisu značili ništa…Mi bismo se podelili (za vreme velikog odmora) u dve ekipe i brzinski odigrali nešto malog fudbala. Sad čujem da to zove futstal ili kako već.
A kad je o košarci reč, bilo je malo i dosadno. Kad sam ja počeo da je pratim, krajem šezdesetih, za nas je bila rezervisana srebrna ili bronzana medalja u Evropi, a za Sovjete zlatna (i to decenijama) pošto su imali centre oko 220 cm, retko niže (Krumiš, Tkačenko, Bjelostenji). Pri tom dugo nije postojalo pravilo “tri sekunde“, pa se oni lepo “usidre“, čekaju loptu, propnu na prste i zakucaju. O medalji na Olimpijadi smo mogli samo da maštamo. To je bilo američko vlasništvo. A onda su jednog jutra osvanuli naslovi: “Jugoslavija – prvak sveta u košarci!“
Na prvom, doduše nezavničnom, prvenstvu 1966. godine u Čileu, naša ekipa je bila najbolja. Imenima koja sam naveo pridružili su se Cvetković (čija su dva bacanja odlučila prvaka), Basin, Čermak, Ražnjatović…Stvari su počele da se ubrzavaju, a one čudne kontrukcije s obručom bile su sve manje slobodne. Onda je došla 1970. godina. U Ljubljani (ali i u Karlovcu, Sarajevu, Skoplju i Splitu koji se obavezno preskoče u nabrajanju) dogodilo se čudo. Dovoljno da izazove lavinu drugih čuda. I ta reprezentacija, naravno, imala je nešto u selekciji od bratstva i jedinstva pa se tu našao i neki Aljoša Žorga i Tvrdić, a najbolji strelac Jugoslavije, Radmilo Mišović, sedeo je zagledan u Moravu kako protiče kroz Čačak i slušao prenos na tranzistoru. Neko je naše trenere ubedio da igrači ne smeju da budu iznad njih i to je to.
Posle Ljubljane sve je eksplodiralo. Zid u mojoj sobi bio je izlepljen slikama od poda do plafona u boji iz tadašnjeg “Tempa“ i to je bila ljubav za koju sam mislio da nikad neće prestati. Gužve su se preselile do koševa (samo dođeš i vikneš “ima sledeća“), a mi, basketaši, postali smo popularniji na korzou od fudbalera…a u to vreme u Požarevcu je bilo pet ozbiljnih fudbalskih klubova.
Basketaški “tereni“ počeli su da niču i po dvorištima. Okačiš tablu o neki stub i svi zadovoljni. U zajedničkom dvorištu stare gimnazije, ekonomske škole i “Dositeja“ bila su dva terena; jedan je bio do ulice (gde je bio onaj kiosk sa pecivom). Nema ga više. Prekrili su ga humus, trava i – vreme. Neko uporniji neka ode s nekom motičicom i neka malo samo razgrne. Ispod naslage koju je priroda učinila, naići će na asfalt. Basketaška arheologija na delu. Mogli smo da igramo na Stadionu malih sportova, u Poljoprivrednoj, “Njegošu“ (sad je zovu “Sveti Sava“), u “Vuku“, na malo većim raskrsnicama po naselju “Stig“ i drugim, manje prometnim delovima grada, itd, itd. Onda je stiglo još posla za basketaške arheologe. Srušen je košarkaški deo Stadiona malih sportova, o čemu sam već pisao. Neverovatno kako je magija brzo nestala! Mi smo još neko vreme sedali na bicikle, stopirali, ili išli peške u Zabelu gde su bila čak četiri ispravna koša i dovoljno mesta za sve, jer su se Zabelani više bavili dominama i tablićima u onom klubu kod Strelišta i malog bazena, suprotno od zatvora.
Onda smo smo stvarno počeli da odrastamo i da imamo sve manje vremena za basket. Šta je od tog basketaškog druženja ostalo? Dobro pamtim face nekih ljudi i javljam im se i danas – ali im se ne sećam imena! Većini. Svi mi koji smo znali da se svučemo goli do pojasa i da po snegu igramo basket u čizmama, do iznemoglosti, počeli smo sve ređe da odlazimo pod koševe. Poslednji put sam bio, s namerom da odigram basket-dva, u pokojnom “Bambi parku“, gde su se dve trojke igrača takmičile u karateu, džudou, džijudžici, boksu i drugim borilačko-uličarskim veštinama, a to su zvali basketom; poneko bi s vremena na vreme dao i neki koš, ako mu već neko nije polomio ruku. Pucale su table i obruči od zakucavanja i “vešanja“. Hteo sam ja da viknem “ima sledeća“, ali mi se nije dalo. Ne zbog toga što su pod košem bili kečeri (napravili bismo mi i od njih budale i dobili bismo, “na foru“, bar jedan basket), već zato što verovatno niko ne bi čuo kad bih rekao “faul“ ili bi me gledali kao ludaka. Prođite sada tamo – ni tih koševa nema.
Ponekad, kad odem za unuku u školu, gledam klince ispod koša u “Vuku“ (ako ih slučajno ima) i razmišljam šta bih im sve radio mojom levicom koja je bila enigma i za mnogo više od mene. Lako sam dohvatao obruč. Sad ne smem ni da potrčim. Dvanaesti pršljen mi je to zabranio još pre tri – četiri godine. Zato se naslonim na ogradu (da me manje bole leđa) i ćuteći vrtim sve filmove mojih basketa. Pričao bih ja mojoj unuki doživljaje s basketa, ali više volim da je slušam kako mi opisuje likove iz “Gospodara prstenova“ ili koje kate je spremila za takmičenje u karateu.
Da li ga se sećam, da li pamtim basket? O, kako da ga se ne sećam! To ću, verovatno, poslednje zaboraviti. Ne pamtim kad sam poslednji put uzeo loptu u ruke. Letos sam u nekoj sportskoj prodavnici u Švedskoj uzeo “Vojt“ (inače sam ga prvi kupio u gradu) i gledao ga valjda deset minuta. Milovao sam tu nepoderivu loptu. Prodavac je diskretno, saučesnički ćutao. Mora biti da je i on nekada bio basketaš, drugo objašnjenje nemam. Kad sam izlazio, pogledali smo se i razumeli. A kad se sretnem s nekim basketašem iz onog vremena, posle dva minuta počinjemo da vraćamo film i prisećamo se najboljih akcija, najatraktivnijih “banana“, makar preskočili i poneku epizodu. Eh, ta sećanja.
Sada povremeno uključim televizor kad je “večiti derbi“. Ne gledam prenos, jer mi je kompjuter na suprotnoj strani od televizora. Stišam ga da mi ne smeta dok radim, jer ionako ne znam koji je čiji igrač. Čekam da i u reprezentaciji zaigra neki crnoputi stranac pa da definitivno zaključam sportske kanale. Za svaki slučaj. Ja, koji sam dobijao opklade nabraćajući prvih dvanaest igrača “Zadra“, “Lokomotive“, “Borca“, “Olimpije“, “Rabotničkog“, pa čak i “Zvezde“ (ko je mogao da zaboravi Ducija ili Moku, Sarjanovića, Vučinića, Kaponju?) ne znam prvu petorku mog omiljenog kluba. Konstatujem da u sali tu ekipu što nosi dresove mojih nekadašnjih ljubimaca, podržava raznim koreografijama često više od 20.000 ljudi i ničemu se više ne čudim.
PS
Moj savet:
Ako već zgužvate i bacite svoja sećanja, neka to bude trojka…
U sledećem nastavku: “Oni su pravili Požarevac“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
