Sedmo izdanje Viminacium Festa – festivala koji se, iz godine u godinu, razvija kao prostor susreta mita i savremenog teatra, prošlosti i savremenosti, arheologije i umetnosti, je pred nama.
„Ovde, na tlu nekadašnjeg rimskog grada, u amfiteatru, na Limesu, u Domusu – i svuda gde koraci umetnika mogu odzvanjati kroz vekove – svaki kutak arheološkog nalazišta postaje potencijalna scena. Scena za nova čitanja starih priča i za nove mitove koji tek nastaju“, reči su umetničkog direktora festivala Mihajla Nestorovića.
Ovogodišnja selekcija okuplja predstave iz različitih zemalja i teatarskih poetika, ali ih povezuje zajedničko pitanje: kako mitovi oblikuju naš pogled na svet i koliko smo danas spremni da ih slušamo, menjamo ili odbacimo?
„Viminacium Fest nije samo festival – to je živi dijalog između epoha, između publike i umetnika, između kamena i glasa“, naglasio je Nestorović.
Iako ovogodišnja selekcija za Viminacium Fest nije temeljena na unapred zadatom konceptu, ili tematskom okviru, među izabranim predstavama izdvaja se nekoliko zajedničkih imenitelja. Prostori scenskog zbivanja su „dvor“ i „čaršija“ i to su poprišta na kojima se pojedinac, često marginalizovan, potisnut, ili nepoćudan, suprotstavlja dominantnim narativima. Tu se otvaraju pitanja nacionalne i lične mitologije/mitomanije, uz sve ono što ova dva prostora prati – spletke, podmetanja, osporavanja, preterani hvalospevi… Takođe, većina predstava u prvi plan stavlja žene, odnosno pitanje njihovog položaja i odnosa prema društvu, datoj sredini, ili porodici. Čak i tamo gde su dominantni muški likovi, žene iz „pozadine“ uspevaju da nametnu pomenutu žensku dimenziju, bez obzira na to da li je u pitanju istorijska, politička, filozofska, ili intimna perspektiva.
Za 7. Viminacium Fest, u saradnji sa umetničkim direktorom festivala Mihajlom Nestorovićem, predložene su sledeće predstave:
Ućutkivanje Sokrata Hauarda Brentona, režija Nebojša Bradić (Bitef teatar Beograd i Centar za kulturu Tivat)
Čuveno suđenje neumornom istinotražitelju Sokratu čini potku ove predstave. Ipak, u prvi plan ovog ostvarenja isplivavaju pitanja odgovornosti pojedinca prema društvu i porodici, odnosno da li je vredno suprotstaviti se poretku i žrtvovati se za istinu. Minuciozna režija i gluma odlikuju Ućutkivanje Sokrata.
Čekajući Oresta Lade Kaštelan (prema motivima Sofoklove Elektre) režija Livija Pandur (Hrvatsko narodno kazalište u Varaždinu)
Iako se autorka u najvećoj meri držala antičkog mita, sam naslov aludira na Beketovog Godoa. Ovim postupkom ukazuje se na spiralu zločina u duhu egzistencijalističkog motiva ponavljanja koje pitanju odgovornosti daje večnu dimenziju. Uverljivu glumu dveju protagonistkinja prati hor u funkciji komentatora, ali i njihovog glasa savesti.
Pjevanje i ćutanje Sofke Nikolić Milivoja Mlađenovića, režija Sonja Petrović (Gradsko pozorište Semberija Bijeljina)
Sofka Nikolić deli sudbinu mnogih „žrtava“ zaborava kom smo na ovim prostorima skloni. To, ali i Sofkin prethodni put do uspeha posut trnjem čaršijskog osporavanja, uz ličnu tragediju, osnova su na kojoj autori grade svoju priču. Predstava u svim segmentima čini kvalitativni pomak ovog „mladog“ pozorišta.
Maga Jelene Kajgo, režija Boris Todorovič (Narodno pozorište Užice)
Sličnu poetiku donosi i ova predstava, evocirajući lik Mage Magazinović, pionirke feminizma i društvenih reformi, žene koja je mit ne zato što je to htela, već zato što je prevazišla vreme u kojem je živela. Prateći njen život, autori seciraju i turbulentno srpsko duštvo prve polovine dvadesetog veka.
Mati prema tekstu Svetlane Slapšak Kosovski mit, režija Marko Torlaković (Kruševačko pozorište)
Predstava Mati Kruševačkog pozorišta suočava nas direktno sa kolektivnim mitom – kosovskim – i pitanjem kako se on danas razume, tumači i koristi. Između svetosti, žrtve i manipulacije, ovo ostvarenje otvara duboku dilemu: šta činimo sa mitovima koji nas oblikuju, ali i opterećuju. Ako po stereotipu kosovski mit spada u muški svet, u ovom slučaju on je dat iz ženske perspektive – kroz lik kneginje Milice, razapete između majčinstva i odgovornosti za sudbinu posrnulog carstva.
Neki važan čovek, tekst i režija Željko Hubač (Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“)
Mit se u ovoj predstavi personifikuje kroz istorijsku figuru Nikole Pašića. Ona nije apologetska, već se bavi razgradnjom mita o političkom ocu nacije, otvarajući prostor za dijalog između realnog i kolektivne konstrukcije. Hubač nam, unošenjem elemenata iz privatnog života, ukazuje da se iza „nedodirljivih“ kriju samo ljudi „od krvi i mesa“.
Predstava u čast nagrađenih:
Zidanje Skadra, koncept i koreografija Miloš Isailović (Bitef dens kompani, Beo art, Festival „Ćirilica“ Budva)
Zidanje Skadra nas vraća najdubljoj arhetipskoj strukturi mita na Balkanu – žrtvovanju žene zarad opstanka zajednice. Ovaj večni mit (na kraju krajeva, prisutan je i u dve predstave iz takmičarske selekcije, Čekajući Oresta i Mati) i dalje odjekuje u savremenim društvenim obrascima kroz politiku, porodične odnose i kulturne narative.
„Ovogodišnji Viminacium Fest, dakle, ne nudi gotove mitove – on ih rasklapa. U vremenu koje traži jednostavne istine, pozorište nam pokazuje složenost onih koje već imamo. A na svakome od nas je da u šumi mitova nađemo svoj put“, reči su selektora festivala Gorana Ibrajtera.
Podsećamo da je 7. Viminacium Fest zakazan od 16. do 22. juna.
