Tog 20. novembra 1989. godine usvojena je Konvencija o pravima deteta, koja je najšire prihvaćeni pravni instrument za zaštitu ljudskih prava u istoriji. Sva deca imaju sva prava iz ove Konvencije, bez obzira na to ko su, gde žive, šta im roditelji rade, da li su siromašni ili bogati, kojim jezikom govore, kojoj religiji ili kulturi pripadaju, da li imaju neku smetnju u razvoju ili invaliditet.
Svako dete zaslužuje da odrasta u porodici okruženo ljubavlju i sigurnošću.
Ipak, u praksi postoji hiljade porodica koje su sa brojnim i složenim teškoćama, koje ih prosto onemogućavaju da adekvatno brinu o svojoj deci i kojima je potrebna sistemska podrška, kao i da se tu ne misli na novčanu, tj. materijalnu podršku.
Novac može da zakomplikuje, ali siromašne porodice mogu jako dobro i adekvatno da se staraju o svojoj deci. Znači, to nije primarni problem, ali može da usložni neke druge probleme koje porodice imaju. One porodice koje do nas dolaze suočavaju se sa različitim teškoćama. Uglavnom su to porodice koje su isključene iz zajednice, koje jako slabo razumeju koje su to situacije i na koji način oni mogu doći do određenih vidova podrške.
Ova deca ne mogu da govore u svoje ime, nemaju priliku da se obrate, možda nemaju ni svest o tome da postoji neka šansa da se njihovoj porodici pomogne, tako da prosto pozivam nas odrasle odgovorne koje mogu da doprinesu tome da deca ostanu u porodici, ali ne u bilo kakvoj porodici, već prosto okruženi ljubavlju da budu sigurni u svojoj porodici, jer porodica jeste najbolje mesto za odrastanje svakog deteta.
