Ovu crticu posvećujem mojoj nekadašnjoj učenici Jeleni Ćirić (Mitković), mome drugom ja, pravoj, istinskoj Dami. Razloga za posvetu ima mnogo, duže bi ih nabrajao nego što će potrajati ova crtica te stoga odustajem. Dopišite sami. Inače, da mene neko nešto pita, propisao bih zakonom da ovako treba da izgledaju ambasadori, pogotovo kulture, jer Jelena je suštinski predstavnik onoga što bismo mi mogli stvarno da budemo, što nekad i jesmo bili. Ovde nije reč o lepoti jer nju niko nije mogao da bira, već o duhu i stilu, a to najviše zavisi od nas, zar ne?
Povod posveti je jedan film. Nedavno sam sam se, po ko zna koji put, iznenadio senzibilnošću filmskog urednika na našem tzv. javnom servisu. Trebalo je, pri tom, imati i mnogo sreće prilikom prebiranja kanala. Zaustavio sam se u pravom trenutku da odgledam od početka film Koste Gavrasa “Sjaj žene“. Čini mi se da je ova televizija jedna od retkih oaza gde se još uvek, može odgledati pravi umetnički film, a ovaj film to svakako jeste. Njega mogu odgledati bez problema i najveće duhovne i kulturne lenčuge bez nervoznog hvatanja za “spasonosni“ daljinski upravljač.
U glavnim ulogama pojavljuju se Romi Šnajder, večita devojčica svetskog filma, i Iv Montan, najstariji dečak velikog i malog ekrana. Sede u pariskom bistrou, na raskršću. Da li se poslednji put sastaju? Ne znamo sa sigurnošću. Reditelj mudro vodi radnju bez gurkanja gledaoca šta bi on to trebalo da pažljivije gleda. Jedno je sigurno – spojila ih je slučajnost (koja, inače, ne postoji, kao što znamo), na stanici taksija pred aerodromom i duboke, lične nesreće. Umesto da to bude rutinski susret, otklanjanje nesporazuma i zaborav posle pet minuta, događa se suprotno. Počinje zbližavanje, a računi se gomilaju sami od sebe i nikako da se smanje; nemam nameru da vam prepričavam film, jer je to jedna od većih grešaka u kinematografiji. Ključni kadar su njih dvoje u jednom tipičnom bistrou, dok je napolju nešto što bi se moglo nazvati sitnom, ali upornom kišom. Kamerman postiže fantastičan efekat – od grada ih deli samo izlog koji ne skriva ništa, ali ih brani od svega. Kao u gluvoj sobi u radiju. Sve je tu, sve se vidi, ali se čuje samo ono što treba. Ta oaza privatnosti brižljivo i dodatno je zaštićena i mudrim garsonom, koji je dodao dve kafe ili šta već i onda se nečujno pretvorio u okamenjenu diskreciju, nečujno brišući i pakujući čaše, po čemu su pariski oficijanti najpoznatiji na svetu. Teče remarskovski dijalog, pri čemu su duge tišine najrečitije, dok asocijacije nesputano vitlaju po sećanjima. Dva očajnika prve klase stidljivo šalju jedno drugom poruke spasa, izgovarajući oprezno davno zaboravljene, zarđale i patinirane reči. U odnosu na uvredljivo prozaične dijaloge holivudskih filmova, ovde reči teku preverovski zagonetno, a odjekuju kao da ih akcentuje Bulgakov, izazivajući zemljotrese koje osećaju samo oni koji ih razumeju. Sve teče, naoko, bez žurbe, a oboje bi što pre da otvore sebe i “padnu kao jabuka kraj tuđih nogu“, kako je pevao Jesenjin.
U jednoj sekvenci stvari se potpuno neočekivano, ubrzavaju; akciono brzo, smenjuju se dva – tri kadra (ne više od toga, jer sve je u meri) ne ostavljajući gledaocu vremena da se pripremi ili odbrani od dolazećih udaraca. Montanove oči nalaze se u krupnom planu i čuju se njegove reči: “Po osmehu Vam se vidi da ste nekada bili srećni…“. Sledeći kadar se stropoštava pred gledaoca, jer se u njemu nalaze oči Romi Šnajder dok se slika širi i na njene usne. Na licu nema više ni traga odbrane ili skrivanja. Samo ogoljena ekspresija i konačna tuga. Sve je rečeno, ništa nije prećutano, a nastala tišina grmela je o lepo zamišljenom životu, o pogrešno izgovorenim rečima, o propuštenim, nepovratno izgubljenim prilikama. Onda je kamera je njihovim očima krenula laganim levim švenkom niz ulicu, dodirujući sjajni, kišom akvarelisani trotoar, na retke prolaznike koji su žurili u vreme kada se, obično, ne sedi po bistroima, na sivilo grada svetlosti, na Barbare koje su promicale ulicom idući ka obali u magli…Kad smo već kod toga, uči li se još uvek u srednjim školama Preverova poezija?
Ćutao sam. Ćutala je i moja soba. I kiša je ćutala, i ulica. Dohvatio sam papir da zabeležim nešto pa sam odustao. Setio sam se, zatečen i preneražen, koliko sam se puta do sada nasmejao, kada je to bilo poslednji put…i pred kim; a o razlozima ne smem ni početi da mislim.
U sledećem nastavku: “Komšijska kafa“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Naslovna fotografija: maestro Božidar Nedeljković
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
