Slabiji pol?

Nije svaki dan Osmi mart, ali bi trebalo to da bude. Žene stignu da odgovorno i savesno rade, a potom da se vrate kući na još jedno radno mesto kako bi pripremile obrok, dohvatile se usisivača, opeglale rublje, pobrinule se o deci, rešile domaći zadatak, a o mužu i da ne pričam. Uspele su da se vinu i u kosmos. U kosmosu je do sada bilo 780 ljudi (po drugim podacima 781, zavisi ko kako računa donju granicu kosmosa). Svakog trenutka iznad naših glava je desetak ljudi u svemirskim stanicama. Žena u kosmosu bilo je 75; relativno malo u odnosu na ukupan broj.

Prva od njih bila je Valentina Vladimirnova Tereškova. Za nešto manje od tri dana Zemlju je obišla 48 puta i u orbiti provela dva dana 22 sata i 55 minuta, što je tada zbirno bilo više od ukupnog vremena svih američkih kosmonauta koji su do tada leteli. Bila je više od deceniju i po mlađa od najmlađeg američkog kosmonauta. Neko bi se zapitao – šta će žena u kosmosu? Zašto da ne? I one su naučnici, istraživači, borbeni piloti. Međutim, ovde je priča mnogo složenija jer je reč o najkompleksnijoj ljudskoj želji – da se vinemo put drugih planeta. Jednog dana, nekog milenijuma, ljudi će morati i to da urade jer će uslovi za život na Trećem kamenu od Sunca biti nepodnošljivi. Naši daleki potomci moraće da se razmnožavaju u kosmosu.

Dolazimo do osobe koja je razlog ove priče. Na sledeću ženu koja će osvojiti kosmos čekalo se 19 godina. Bila je to Svetlana Savicka. Zašto je ona interesantna? Napravimo malu digresiju i podsetimo se filma koji je otvorio mnoge dileme. “Svemir između nas“ (The Space Between Us). Snimljen je 2017. godine. Glavni zaplet formiran je oko članice posade broda koji se zaputio na Mars. Sve bi bilo u redu da dotična nije tokom leta ustanovila da je u drugom stanju…a to se ne može kriti dugo. Nije mogla da kaže kontroli leta da je samo malo trudna, već je priznala ”celu istinu” – i zaplet počinje. Pogledajte film, svakako je korak napred u razaradi ove priče – da li se u kosmosu mogu rađati deca?

Zvanična nauka kaže da je to gotovo neizvodljivo, ali znamo da je nauka svašta tvrdila kroz vekove (da se Sunce okreće oko Zemlje, da je ona ravna ploča i još mnogo toga). Jedno je sigurno: ne postoji takva naučna teorija da je neko ne bi zastupao ili ispitao, ako zato postoje mogućnosti!

Nezvanično, eksperimentisalo se i s tim. Izmišljani su razni pojasevi, držači, unošene konstrukcijske izmene u strukturu kosmičkog broda, onako kako to NASA voli da komplikuje. Podsetimo da su Amerikanci potrošili milione dolara da stvore olovku kojom će pisati u vasioni bez obzira u kom položaju se nalazila. Sovjeti su za to koristili grafitne olovke, beskrajno jevtinije. Efekat je isti. Shodno tome, osamdesetih godina kroz (tada ozbiljnu) štampu počela se provlačiti prilično ubedljiva vest da su na sovjetskoj stanici “Mir“, na kojoj se moglo relativno konforno živeti i po više meseci, naučnici (neki su bili članovi Nacionalnog istraživačkog veća SAD) otkrili svetu da su Svetlana Savickaja i njen partner to isprobali na klasičan, takoreći staromodan način. Nije to baš bilo kao u figurama Veneris, ili u Kamasutri, već klasično, onako kako se to radi otkad postoji ljudski rod. Važno je bilo da se to lepo, je li, svrši. Pretpostavljamo da su u eksperimentu pri tom i uživali…kad su već u situaciji.

Vest je krenula svetom i nije bilo više svrhe demantovati je, bez obzira da li je bila tačna ili ne. Tabloidi su se utrkivali u maštovitim i sočnim pretpostavkama. Kako to u medijama biva, i ovaj događaj je potisnut od strane drugih na Zemljinoj površini jer ljudskom rodu nikad nije nedostajala mašta da sebi zagorčaju ili razonode život. Šta je bilo sa Savickom? U njenoj biografiji ovih detalja nema. Šta god da se dogodilo, jasno je da su u glavama naučnika već tada bile konkretizovane ideje kako proputovati kosmosom i stići na neko povoljno mesto. Pošto se pretpostavlja da će to trajati duže od ljudskog veka, logično je bilo očekivati da će se jednog dana kao mesto rođenja nekim našim potomcima upisivati bezvazdušni prostor negde na Mlečnom putu.

Ako znamo kako nastaju ljudi jasno nam je da će u svakom slučaju veći deo tereta podneti opet žene. I ko je to rekao “slabiji pol“, baš me interesuje…Neprirodna inteligencija (neki je zovu i veštačka) za ovaj izraz “okrivljuje“ Aristotela, ali lako je njoj. Mi koji treba da koristimo prirodnu inteligenciju stojimo pred sve većim izazovima.

U sledećem nastavku: “Čuj, plače mesec…“

Tekstove objavljujemo utorkom