Nije za sve kriv internet…
Jednom prilikom na fakultetu dobio sam zadatak da uradim seminarski na temu “Kulturno-zabavni život za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije“. Hm…šta da piše čovek? Od onoga što smo učili i znali kroz “javnu“ istoriju, čuo sam za Kazalište narodnog oslobođenja, Žorža Skrigina, naš prvi film “Slavicu“ (mada je prvi bio snimljen u SSSR i zvao se “U planinama Jugoslavije“)…Šta čovek da piše i da radi? Zagnjurim u “tajnu“ istoriju, odnosno Arhive u kojima se ništa ne krije, ali se malo šta iznosi jer ima i svoje klasifikacije tajnosti. Ova tema bila je postavljena samo za naučnu upotrebu. Imao sam šta i da vidim! U toku rata samo na teritoriji Srbije bilo je desetine pozorišnih družina, održano je stotine premijera, sve to je videlo desetine hiljada posetilaca. Šok! Naravno, sve mi je bilo jasno: tada niko nije znao koliko će rat trajati, a od nečega se moralo živeti (mislim na glumce), a nečim je čovek morao i da se zabavi. To su znali i okupatori i građanstvo. Evo, stoga, samo na primeru bioskopa, kako je funkcionisao kulturno-zabavni život dok se ginulo.
Zašto baš ova tema? Najpre, da razbijemo neke zablude, pa i iluizije, ali pre svega zato što je kulturni život Beograda najdirektnije uticao i na ostale srpske gradove, pogotovo obližnje (Smederevo, Požarevac, Šabac, Pančevo, itd). Beograd, bez obzira što je u odnosu na ostale glavne gradove Evrope bio relativno mali i neugledan, pomno je pratio filmska dešavanja u svetu. To je bila omiljena zabava Beograđana. Kapaciteti su i za ovo vreme impozantni: bioskopskih dvorana bilo je 21 sa preko 13.000 sedišta. U gradu koji je u to vreme imao oko 250.000 ljudi to je bila neverovatna brojka. Naravno, to nije bilo slučajno. Da nije bilo domaće produkcije, ne bi bilo ni tolikog interesovanja. Istina je da su se naši autori, usled skromnih sredstava i malog iskustva više bavili dokumentarnim filmovima i filmskim novostima, no i to je bilo značajna stepenica u razvoju. O bogatstvu distributerske i prikazivačke aktivnosti svedoči brojka iz 1939. godine, kada je uvezeno i prikazano 769 filmova (467 američkih, 139 nemačkih, 99 francuska i 64 filma iz ostalih zemalja). Očigledno je da je naša publika i tada više volela holivudsku produkciju.
Većina sala je preživela aprilsko bombardovanje i vrlo brzo je obnovljen prikazivački život u našem glavnom gradu. Prva predstava koja je održana petog maja, bila je zatvorenog tipa , isključivo za nemačke vojnike.
Nemačka je napredovala na svim frontovima (tako je glasio njihov osnovni slogan bar te, za nas prve ratne godine), pa se moralo nekako živeti. Kada već nisu mogli lako da ispune svoje stomake (ogranak organizacije TOT koja je bila zadužena za ispumpavanje privrednih dobara na okupiranim teritorijama, zvao se “Diris“ – direkcija za ishranu Srbije i dobijala je onoliko koliko Nemci dozvole), ljudi su hteli da ispune svoju dušu; da utehu nađu u pozorištu, knjizi, filmu. U prikazivačku mrežu vraćeno je čak 12 bioskopskih sala i u njima je, načelno, prikazivano tri predstave dnevno: u 13.30, 15.30 i 17.30 sati. Ovakav raspored diktirao je policijski čas, pa je prva projekcija bila pogodna za učenike i studente, druga za one koji dalje žive, a ova, treća, bila je pogodna za stanovnike centra grada. Pomeranjem policijskog časa, prilagođavani su i termini projekcija – na 14.30, 16.45 i 19 sati. Lepo je primetiti da je ono što se danas zove “dres kod“, a jeste pravilo odevanja i ponašanja, bilo mnogo labavije u bioskopu, pa su pozorišta, zbog svog elitizma, zapala u krizu jer publika, jednostavno, ili nije imala odgovarajuća odela (prodavalo se za hranu sve i svašta), ili nije mogla sebi da priušti tu vrstu bon-tona.
Danas, kada bioskopi tavore i vezuju svoju aktivnost za velike trgovinske centre ili se prikazuju u neodgovarajućim, univerzalnim salama, zvuči neverovatno podatak da je sve do oslobođenja u Beogradu radio 21 bioskop, čime se prikazivačka delatnost vratila na predratnu brojku. Podsetimo da u se u današnjem, praktično dvomilionskom Beogradu, u 22 sale (od kojih je četvrtina deo kulturnih centara, a neke i ne prikazuju sistematski, repertoarski filmove) mogu gledati filmovi, uz uvek naglašenu mogućnost da gledaoci provere hoće li biti projekcije. Za vreme rata otvarane su čak i vrlo luksuzne sale sa više stotina sedišta (“Palas“ na Topličinom vencu), bifeom, nemačkom (Simens) tehnologijom, itd. “UFA“, čuvena (bolje rečeno zloglasna) produžena ruka Gebelsa, zakupljivala je i rekonstruisala sale po Beogradu i Srbiji iz poznatih razloga.
Pomozimo se, radi ilustracije tog zamašnog kulturnog čina kakav je distribucija i projekcija, statistikom koja je neumoljiva. Preko nedelje je dnevno bilo preko 14.000 gledalaca, a vikendom 25.000 do 30.000 (!). Na teritoriji cele Srbije sredinom rata radilo je 134 bioskopa, a samo 1942. godine broj posetilaca je bio oko osam miliona. Repertoar je bio u potpunosti pod kontrolom i po pravilima okupacionih snaga. Po naredbi vojnoupravnog komandanta iz maja 1941. godine, to je bila kompanija “Tesla-film AG“ koja je pre rata bila specijalizovana za uvoz nemačkih filmova. Ostale firme su ugašene, a imovina oduzeta. Već u jesen iste godine osnovane su nove firme – “Jugoistok film Ag“, “Union film“ (za francusko, italijansko i špansko područje), “Rosa film“ (za mađarske filmove) i “Dunav film“, za italijanske. Kada su stigli oslobodioci, krenula je druga vrsta filmova i distributera, promenjeni su nazivi bioskopa, no to je za neku drugu priču…
U sledećem nastavku: “Priča o gospodinu Žući“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
