Kraj је V i početak IV veka pre nove ere. Atina je u velikoj krizi posle poraza od Sparte u Peloponeskom ratu. Njenim političarima je na svu muku još samo falio mudrac uvažen od svih, koji zagovara moral, poštovanje zakona i kritikuje atinsku demokratiju i njen izborni sistem.
Polazeći od svoje najčuvenije misli: „Znam da ništa ne znam!“ (A zbog toga ga je i samo proričište u Delfima proglasilo najmudrijim među ljudima), Sokrat bi u to uveravao sve – od učenih ljudi, pesnika i zanatlija, do nadobudnih državnika, koji ne trpe kritike na račun svoje mudrosti.
—–‐———————————————
Inače, Sokrat nikada nije napisao nijednu knjigu, već se o njegovom učenju saznaje iz dela njegovih učenika, pre svih Platona i Ksenofonta.
————————————‐—‐———–
U krizom zahvaćenoj Atini, Sokrat samo unosi nemir i zadaje veliku glavobolju ljudima na vlasti. Donosi se odluka da se Sokratu sudi jer „ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi nova i demonska bića, te da je kriv zato što kvari mladež.“ Kao kaznu predlagali su smrt.
U stvari, smišljena je vrhunska politička spletka – Sokrata će osuditi na smrt, a onda će on nekako pobeći iz tamnice. Mnogi drugi grčki polisi bi rado primili najmudriju glavu tog vremena i on bi tamo negde do kraja života uživao, doduše osuđen od svog rodnog grada.
To bi bila win-win situacija! Svi bi bili zadovoljni.
Malo bi istraživali ko je kriv zbog njegovog bekstva, da li je stražar zadremao ili tamnica nije bila lepo zaključana i na kraju bi se sve zataškalo (zvuči poznato i posle 2.600 godina 🤔 )
Političari bi imali opravdanje da je osuđen, ali, eto, on je nekako pobegao i sad mu više ništa ne mogu. (Ali su ga se, barem, otarasili!)
I mnogi Sokratovi prijatelji su mu iskreno predlagali ovakvo rešenje.
Suđenje je održano u jednom danu i čuveni mudrac je tesnom većinom osuđen na smrt.
E, onda nastaje „problem“!
Ispostavlja se da Sokrat nije licemer kao oni koji su celu prevaru smislili i odbija da beži, već bira da se nad njim izvrši kazna koju je sud doneo, jer je to u skladu sa njegovim moralnim principima. Kada bi pobegao, pljunuo bi na sva svoja filozofska učenja koja je celog života propagirao i zbog njih bio hvaljen i proganjan.
Mirno je 399. godine pre nove ere, u razgovoru sa svojim učenicima, među kojima je najčuveniji bio Platon, ispio čašu otrova od kukute i preminuo. Ostao je dosledan svojim visokim moralnim principima i do danas se smatra jednim od najvećih umova ljudske civilizacije.
———————————‐-‐—‐—-‐—‐–‐——–
Odlomak iz čuvenovog Platonovog dela: „Odbrana Sokratova“
„Jedan čovek, ako je nešto malo od koristi, ne sme da računa sa opasnostima života i smrti.
Ja bih, na primer, strašno uradio, građani atinski, da sam onda, kada su me u ratu zapovednici postavljali na opasna mesta ostajao, izlažući se opasnosti i prkoseći smrti, a da sam sad kad mi je Bog naredio da svoj život posvetim filozofiji, ispitivanju sebe i ostalih, da sam se sada prepao ili smrti ili ma čega drugog prepao i ostavio svoje mesto, to bi bilo strašno.
Zaista bi me onda neko s punim pravom mogao dovesti na sud zato što ne verujem da ima bogova, a ne pokoravam se njihovom proročanstvu i bojim se smrti, a držim da sam mudar, a ipak nisam, jer bojati se smrti, građani atinski, to ne znači ništa drugo do držati se mudrim, a ne biti mudar. To znači misliti da čovek zna ono što ne zna.
Ko zna da smrt nije od svih dobara najveće dobro ljudima, a opet plaše se od nje kao da pouzdano znaju da je najveće zlo. I kako to onda nije neznanje. I to ono najprekorenije, kad neko uobražava da zna ono što ne zna!“
Foto: wikipedia
Autor bloga „Čas istorije“
