Svilen konac za izlazak iz lavirinta
Ne idem već dugo u Zdanje kad su venčanja. Tako se podesilo; mnogi koje znam obavili su to kad je trebalo, a ja sam, pak, bio negde drugde. Ipak, pamtim iz vremena osamdesetih detalj s kojim bi ovaj grad mogao da se pohvali, kao unikatnom tradicijom: oslikavao sam jedan portal u hodniku Zdanja kroz koji su prolazili svatovi dok se glavni ulaz renovirao. Bilo je tu i obesnih svatova gde su kao perje letele novčanice, trubile automobilske sirene (klaksoni), išlo po dva-tri duvačka orkestra; bilo je i skromnih parova, mlada, mladoženja i natmurena rodbina…zbog mladinog stomaka. Svega i svačega sam se nagledao i mnogo toga se promenilo. Ipak, jedan običaj nije; nezavisno koliko je bio veliki orkestar i kako se zvao, svi bi pristojno sačekali da ispred povorke krene oniži, suvonjavi violinista, s obaveznim šeširom, belom košuljom i bridž-pantalonama. U reveru je uvek imao cvet. On je svaku svadbu uvodio u Zdanje svirajući “Svilen konac“. Posle toga ostali su mogli da sviraju šta god hoće, on bi svoje obavio. Kada sam poslednji put bio tamo, sa skromnog razglasa smeštenog u staklenom ormaru mogao je da se čuje upravo “Svilen konac“. Neko je, eto, imao smisla za tradiciju. A tradiciji je bilo ime Purika. Jedan od onih za koje se moglo slobodno reći da ga zna ceo grad.
Međutim, jedan drugi Purika meni je privukao veću pažnju. Manje poznat u Požarevcu, a slavan u tadašnjim jugoslovenskim okvirima, rođeni Požarevljanin. Kada biste nekog sugrađanina pitali da li zna ko je Slobodan Stančić, verovatno bi slegao ramenima. Na pomen nadimka Purika, svi bi se osmehnuli i rekli – naravno da znam za njega...i još uvek su, uglavnom, bili u zabludi. Nadimak Purika nosio je njegov otac, ali i svi Stančići imaju taj nadimak (purik – buva na rumunskom, nemirno, živahno dete). Mnogi bi najpre pomislili na već spomenutog Puriku, predvodnika venčanja, a Slobodan Stančić je svoje ime stekao daleko van grada u kome se rodio – najpre kao druga, pa onda i kao prva violina tada svetski prestižnog orkestra Radio-televizije Sarajevo.
Kada se sticajem okolnosti vratio u ovaj grad, dogodilo se nešto neobično – nije bio zaboravljen. Možda zato što je tadašnji gradonačelnik Miodrag Milosavljević, talentovani muzičar i ugledni pravnik, iz porodice koja je višestruko bila vezana za kulturu, znao za njega i predložio ga za Povelju Grada Požarevca. Pri tom je i predložio da se napravi dokumentarno-filmski serijal o poznatim Požarevljanima. Dokle je taj serijal stigao, ne znam, ali ovo je sigurno: u to vreme (2011. godine) vrlo uspešno je radila gradska televizija “Duga“, koja je imala ambicije da njen program pređe preko Čačalice i bude urbaniji nego što su to obično lokalne stanice bile. Na inicijativu maštovite i agilne direktorke, glavne i odgovorne urednice Sunčice Nikolić, dobio sam slobodu da se dohvatim tog posla. Ona je na svoj priseban, ali odlučan način stala iza tog projekta i naše je bilo da pokažemo šta znamo. Napisao sam scenario. Razmotrili smo ga, saglasili se i napravili plan snimanja. U to vreme televizija “Duga“ je vrlo aktivno radila na obogaćivanju svog programa, podizanju nivoa produkcije, pa sam ja održao jedan selekcioni seminar za buduće spikere i novinare. Neki od njih su i danas profesionalno angažovani u sferi javne reči na televizijama ili portalima.
Došao je i taj dan da se počne sa snimanjem. Tada sam se i prvi put sreo s Purkom. Pre toga sam pregledao tri ili četiri kasete prebogate muzikom orkestara koji su predvodili Jovica Petković i Šerbo, merne jedinice za sevdalinku, kola i sve druge bravure na harmonici, pa mi se činilo da ga odavno poznajem. Oni su izabrali Slobodana za svog saradnika i nikakvih dilema posle toga nije bilo, niti je moglo da bude. Otišli smo u njegov lepo uređen dom i upoznali izvanrednog čoveka. On se nije odrekao uzrečica koje su se koristile u Sarajevu (a i zašto bi?), ali se po svemu videlo da se on Požarevca nikada nije odrekao. Štaviše, delovao je kao čovek koji se posle mnogo godina vratio na mesto na kome je prvi put spakovao kofere, pa je došlo vreme i da se, konačno, raspakuje.
Snimio sam više dokumentarnih filmova. Oni su izuzetan žanrovski izazov jer kombinuju klasična filmska znanja (scenario, dramaturgiju, režiju, rad kamere, muziku, uklapanje offova, odnosno komentara spikera-naratora, itd, itd). Često sam bio profesionalno angažovan u žirijima festivala dokumentarnog filma, pa mogu bez preterivanja reći da mi je ta oblast dobro poznata. Mnogo toga treba da se sklopi i nađe na jednom mestu da bi se dobio pitak, primamljiv i veran film, jer naziv žanra na to ga obavezuje. Dokumentovati neki događaj ili nečiji život jeste ozbiljan posao. Samo iz razloga organizacije (snimano je u dva grada i na sedam ili osam setova) snimanje je potrajalo dva dana. Zahvaljujući prirodnom, podrazumevajućem profesionalizmu Purike, sve je teklo kao da smo to već tri-četiri puta prošli. Usput smo se pristojno, reč po reč upoznavali, da bismo na kraju prešli i na ti jer je Purika odlično poznavao porodicu moje supruge.
O njemu film govori sasvim dovoljno da se gledalac upozna s glavnim događajima iz njegovog života. Nešto kasnije o njemu je i rođeni, radoznali novinar Vladica Vinkić napravio lep tekst-intervju, pa ko želi da se upozna sa životom i priključenijima Božidara Staničića, može i to da iskoristi. Ovim tekstom hteo sam da skinem veo profesionalnih nepoznanica vezanih za film, jer gledalac samo film i vidi, dok je ono drugo oko filma, neuporedivo interesantnije i uzbudljivije. U to interesatnije spada i otklon od klasične dokumentarističke priče. U trenutku sam promenio scenario i pitao maestra: ko zna koliko puta su ti naručili neku pesmu da odsviraš; a šta ti naručuješ kolegama kad se nađeš u toj situaciji? Purika se nasmešio i rekao mi. Sledećeg popodneva smo se našli u staroj kafani “Dobro jutro“ koja je bila neizostavni deo njegovog života. Posle ispijene kafe, Purika je ustao, uzeo violinu i sa orkestrom koji ga je okružio, započeo pesmu za svoju dušu – “Prođoh Bosnom kroz gradove“. Vodila ga je violina i srce koju je za nju imao.
U sledećem nastavku: “Malo o velikima“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
