Svi odgovori na pitanja današnjice nalaze se, naravno, u istoriji. Podsetimo se nekih činjenica, posebno zbog onih kojima istorija počinje od jutrošnje kafe.
Ovo nije rusofilski tekst niti aludira na današnju situaciju; naprotiv. Ovo je materijalni dokaz koliko je Kraljevstvo SHS (kasnije Kraljevina SHS, pa Kraljevina Jugoslavija) imala razumevanja za ogroman broj “Belih“ koji nisu mogli da se vojnički odupru jačoj sili, ali i da primi one koji su bili znatno dragoceniji od oružja i trupa.
Razlozi primamljivosti Srbije za ruske izbeglice sastojali su se u tome, što je Kraljevina bila spremna da prihvati ne samo ljude kao takve, nego da im dozvoli da se na svojoj teritoriji razmeste organizacione strukture ruskih apatrida, ljudi bez domovine i državljanstva. Dana 31. avgusta 1921. godine Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve doneo je odluku da uzme pod svoju zaštitu Visoku crkvenu upravu Ruske pravoslavne crkve. Njoj je ostavljena samostalnost. Rezidencija Visoke crkvene uprave postao je Patrijaršijski dvorac u Sremskim Karlovcima, gradu u kome je pre dvesta godina pre toga Maksim Suvorov otvorio „Slovensku školu“. Dana 21. novembra iste godine u Sremskim Karlovcima održan je Crkveni sabor. Formirana je koncepcija Ruske pravoslavne crkve u inostranstvu (RPCI) i stvoreni njeni upravni organi. Oni su smešteni takođe u Sremskim Karlovcima.
Kada su, posle sloma velike carevine, čijoj eliti su pripadali, i poraza u građanskom ratu, koji je im je oduzeo otadžbinu, stigli u Novi Sad, bilo ih je oko 2.000. Danas ih je svega 156, a još 850 počiva na novosadskim grobljima, u zemlji koja ih je odmah prihvatila. U Srpskom narodnom pozorištu je dugo režirao čuveni Jurij Rakitin. Sahranjen je na novosadskom Uspenskom groblju. Balet tog teatra osnovala je Marina Olenjina, a opera je decenijama radila s najboljim ruskiim solistima. Pored toga, prelepa zdanja poput Oficirskog doma i Doma narodnog zdravlja, i danas obojena čuvenom petrogradskom žutom bojom, projektovali su slavni arhitekti nekadašnje carske prestonice Konstantin Valet i Georgij Šreter.. Ne zaboravimo Tolstoja. Od njegovo 22 dece dva unuka su završila u našoj zemlji. Njegova sudbina je posebna priča. Za njega su izgradili kuću u Novom Sadu gde je želeo da provede poslednje dane. Međutim, poslednji dan je proveo na železničkoj stanici, čekajući voz, gde je i preminuo.
O položaju ovih ljudi u Kraljevini od 1920. godine brinula je specijalno formirana “Državna komisija za smeštaj ruskih izbeglica“, a njen rad je usmeravao akademik Aleksandar Belić (najpre kao potpredsednik Komisije, a zatim kao predsednik). Cilj i smisao postojanja Komisije svodio se upravo na pružanje pomoći ruskim izbeglicama na putu “preobraćanja u emigrante“. Državna komisija i po ovlašćenjima, i po realnom uticaju na život prognanih, bila je najznačajnija organizacija u životu emigranata, kakvom je i ostajala tokom celokupnog međuratnog perioda.
Ne treba zaboraviti ni legendarni “Kadetski korpus“. Prvi ruski Kadetski korpus formiran je od ruskih mladića koji su prebegli sa svojim roditeljima, a među pripadnicima je kasnije bilo i onih koji su rođeni kao apatridi u našoj zemlji. Nazvan je po “Velikom vojvodi Konstantinu Konstantinoviču“ iz dinastije Romanovih. Korpus je postojao od 1920. do 1940. godine. Prvi garnizon je formiran marta 1920. godine u kasarni “Kralj Petar Prvi Oslobodilac“ (nekadašnja austrougarska kasarna “Franc Jozef“ u centru Sarajeva). U prvom sastavu bilo je 263 kadeta uz 40 članova osoblja – učitelja i profesora Ruskog kadetskog korpusa čiji je domicilni garnizon bio na Krimu. Tokom 1925. godine dolazi još 25 kadeta iz Šangaja. Ne treba se tome čuditi jer je u Kini bila takođe velika koncentracija emigranata. Grad Harbin zovu inače Moskvom Dalekog istoka i njega su razvili i izgradili upravo Rusi. Načelnik škole bio je general-pukovnik Boris Viktorovič Adamovič, a sam Korpus formiran je uglavnom od sastava Kijevskog i Odeskog kadetskog korpusa. U njegovom sastavu nalazili su se i preostali kadeti iz Polockog, Poltavskog, Vladikavkaskog, Donskog, Sibirskog i Habarovskog kadetskog korpusa. To je bio prvi ruski kadetski korpus u inostranstvu.
Godine 1929. on se dislocira u Belu Crkvu. U njoj je već od 1922. godine živelo oko 2.500 Rusa. Među njima su se nalazili i kadeti koji su se rasuli iz raznih korpusa, pa je procenjeno da su društvene i druge okolnosti za nesmetan rad ovog Korpusa bile povoljnije u tom mestu. Prema nezvaničnom podatku, Korpus je formalno raspušten tek 1944. godine. Kraljevina Jugoslavija je dozvolila ovakvu formu školovanja koja je održavala nadu da će se polaznici jednom vratiti u svoju otadžbinu i služiti joj onako kako su to činili i njihovi preci. Inače, najveći broj kadeta je i bio iz oficirskog staleža. Međutim, i ovde treba naglasiti presudnu ulogu kralja Aleksandra koji je i sam bio kadet Paženskog kadetskog korpusa u Sankt Peterburgu i znao je koliko je važno da se ta vatra mlade inteligencije zadrži. Njegov brat Đorđe takođe je bio pripadnik kadeta u istoj jedinici. Od 30 kadetskih korpusa koji su bili rasuti po celom svetu (Kanada, SAD, Venecuela, Brazil, Argentina, Australija i Francuska), on je poslednji koji se održao. Redovno su posle Drugog sv. rata održavali svoje svetske skupove dok nisu izumrli. Inače, danas u Rusiji postoji više od 150 kadetskih korpusa koji se smatraju prestižnim školama.
U sledećem nastavku:“Seća li se neko basketa?“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
