Plava krv na srpski način
Sigurno ste mnogo puta do sada čuli sintagmu “plava krv“. Svi znamo šta ona znači i za kog se vezuje. Reč je o pripadnicima aristrokratskih porodica. Taj sociolekt je kalkovan, odnosno preuziman iz jezika u jezik, bez izmena prilikom prevođenja. Španci kažu sangre azul, Englezi blue blood, Nemci Blaues Blut, Rusi голубая кровь, Italijani sangue blu, Francuzi sang bleu, itd. Pitanje je najpre lingvističko, a zatim i sociološko.
Smatra se da su ovaj termin uveli Španci da bi se razlikovali od tamnoputih Maora koji su vladali Španijom, dok su stare kastiljanske porodice s ponosom (ali i s ogorčenjem što su pod tuđom vlašću) govorili da njihova krv nije zagađena maorskom. Ne treba biti antropolog pa se uveriti u razliku u boji. Stvar je, takoreći, likovne prirode – na svetloj, gotovo beloj koži, naše vene izgledaju kao plave. Eto, kad je reč o etimologiji, i to smo razjasnili.
Ostaje nam teži deo odgovora – sociološki; svi smo (simbolično) pre mnogo milenijuma krenuli iz iste pećine, a neki među nama su postali vojvode, grofovi, markizi, prinčevi, baroni, Njihova Veličanstva, Visočanstva, ekselencije, itd, itd. Za kneževe, kraljeve, careve, imperatore, nije teško objasniti: kako su nazivane njihove teritorije, tako su i oni dobijali titule. Nije teško ustanoviti ni kako su se odvojili od običnog sveta i izborili se za pravo da se smatraju “plavom krvlju“. Ognjem i mačem, naravno. Nemilosrdnim osvajanjem, tlačenjem a ponegde i genocidom. U tome su najdalje otišli Rimljani čiji se vladar izvesno vreme nazivao “dominus et deus“, gospodar i bog. Naravno, kao i svaki smrtnik i taj bi se jednog dana izvrnuo i “bacio kašiku“, ali to se tada zvalo – “preselio se bogovima“. Ni Španci u genocidu nisu zaostajali. O tome svedoče narodi Južne Amerike. Hteo ne hteo, ljudski rod je sebi dozvolio da se među nama izrodi posebna grupa koja statistički i ne postoji koliko je malobrojna, ali zato vlada većim delom sveta.
Čemu ovaj nešto duži uvod? Stoga da bismo bolje videli kako je stvorena naša plava krv. Nama nisu bili potrebni Maori. Naši velikaši su iznikli iz pobunjenog naroda. U istorijskim merilima, takoreći juče u odnosu na Špance, Engleze, Ruse, Šveđane, itd. Klasična dinastija kakva je bila Nemanjića, prestala je da vlada još početkom XV veka, ali se smatra da nije izumrla, čemu treba posvetiti posebnu priču jer je moguće da su Brankovići po ženskoj liniji bili povezani s Nemanjićima. Na poslednjim trzajima Osmanskog carstva nikle su još dve dinastije: dinastija Obrenović je nestala i u linea colateralis – poslednje iz te dinastije bile su kneginja Julija i kraljica Natalija. Rodonačelnik naše jedine dokazano preostale dinastičke loze, Đorđe Petrović Crni (Karađorđe) rođen je u Viševcu kod Ralje, a ne u Vindzoru, Jorku, Velsu, Habzburgu ili Asturiji pre više vekova. Naša plava krv bila je seoska i ratnička, hajdučka; plava krv začetnika svetskih dinastija bila je ista takva, samo znatno je ranije započeta. Oni se toga i ne odriču, naprotiv.
Čega se mi, nažalost, odričemo? Kao i svi skorojevići, našeg seoskog porekla. U Americi je seljak gospodin farmer koji ima vozni park od više desetina mašina, a koristi i avione i helikoptere. U Provansi i u dolini Loare “seljaci“ proizvode najbolja vina i voće na svetu. Tako je i u Italiji, Holandiji, Švedskoj. Kad odlaze na sajmove, sedaju u najnoviji “Pežo“ ili “Rols Rojs“, a žive u srednjevekovnim zamkovima s četom posluge. To što se odričemo svog porekla, to je odavno naš problem. Naša dinastija (koja nije na vlasti) je jedna od najmlađih na svetu. Samo dva veka i šest kolena deli nas od njenog pojavljivanja na istorijskoj sceni tokom Prvog srpskog ustanka.
Zašto onda, kada hoćemo da uvredimo nekoga kažemo – seljak, ili još gore – seljačina? Pri tom smo izmislili i novokomponovanu izreku – “seljak je onaj koji ore njivu, a seljačina je prostak, nevaspitanko, bahata spodoba“. Baš tako? Kada bi se sproveo neki popis u koji bi se dodalo pitanje “od kada živite u gradu“, ili “imate li živih rođaka u selu“, siguran sam da bi rezultati za “rođene građane“ bili prilično neobični (nekima i razočaravajući).
Moja majka je rođena na vrhu Kablara, u selu Rošci. Sada se dvesta metara od njene postojbine dovršava vidikovac. Otac je rođen u jednom selu ispod Dinare, gde je bilo, samo u jednom selu, desetine porodica Ivića. Ima i selo Ivići, ali ono je do našeg. Oni su živeli u zadrugama, odnosno odžacima. Baka bi uveče okupila sinove i snaje i razdelila poslove za sutra. Sa dedom nije imalo šta da se razgovara. On je bio nedodirljiv simbol te familije. Jednostavno, znao se red. Njima niko nije morao da objašnjava šta je to edukacija, socijalizacija, društveno odgovoran rad, menadžment, odnosno organizacija, itd. To je priroda njima ugradila u gen.
Kako su se baš u Srbiji gospoda seljaci, koji su stvorili ovu državu, pretvorili u pežorativnu kategoriju? Psiholozi bi to lako objasnili jer oblast kompleksa i frustracija nije nešto za šta treba nedokučivo znanje. Ako još uvek nekom nije jasno zbog čega treba da budemo ponosni na svoje poreklo, navedimo samo nekoliko primera, a ima ih za sto ovakvih tekstova.
U selo Smiljan, opština Gospić u sadašnjoj Hrvatskoj, 1980. godine stigla je struja. Tačno 120 godina posle rođenja Nikole Tesle. Koja je to kosmička sila odabrala baš njega, koji se do rane mladosti nikad nije susreo sa strujom, da bude njen teorijski i materijalni otac? Seljače iz Smiljana.
Mihajlo Pupin rođen je u Idvoru koji i danas ima manje od hiljadu stanovnika. Bez njegovih izuma i dobročinstva i istorija njegovog kraja bila bi mnogo siromašnija. Milutin Milanković je rođen u Dalju, koji sada ima oko 3.000 stanovnika. U vreme kada je Milanković rođen, to je bilo pitomo selo na obali Dunava. Da li da spomenemo Tršić i Vuka Karadžića? Ko je njemu udahnuo talenat da razlikuje reči i njihovo poreklo? Brazda koju je prvi put zaorao ili ovce koje je čuvao? Njegov kolega Sava Mrkalj, rođen je u Sjeničaku, seocetu u Gornjoj Krajini, na Kordunu.
Šta da kažemo za Miloša N. Đurića, jednog od najvećih svetskih helenista? Rođen je u Benkovcu koji, prema najnovijem popisu, ima manje od trista stanovnika. Radomir Lukić, učenik požarevačke gimnazije, rođen je u pomoravskom selu Miloševcu. Doktorirao je na Sorboni, a doktorat je branio u našoj narodnoj nošnji. Pri tom je pitao komisiju da li želi da sluša odbranu na engleskom ili francuskom jeziku. Popularna “petica“, najveći amfiteatar Pravnog fakulteta, nosi njegovo ime. Bio je sekretar i potpredsednik SANU. Sahranjen je u svom rodnom selu. Kada neko kaže “izašao je on iz sela, ali nije selo izašlo iz njega“, setite se Radomira Lukića, svetskog čoveka i gospodina. Usput: koliko vas kod kuće ima našu narodnu nošnju? Da li biste je obukli u nekoj svečanoj prilici?
Spisak bih, naravno, mogao da produžim i da pišem nedeljama o Srbima koji su bili gospoda seljaci. Neka se Englezi ponose Elizabetom Tjudor, Lankasterima, kraljem Arturom, Ričardom lavljeg srca, Španci Izabelom, itd; imamo i mi čime. Mi smo put od njive do svetski priznatih titula stigli za mnogo kraće vreme i mnogo težim putem. Pri tom nikoga nismo porobili, opljačkali, kolonizovali. Ako to nije za divljenje, ne znam šta je onda…
U sledećem nastavku: “Pinobol vizard“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
