Titulu ovogodišnjeg počasnog viteza dobili su Dejan Savić, trener vaterpolo reprezentacije Srbije, Marina Maljković, trener ženske košarkaške reprezentacije Srbije i Žića Maradona, požarevački humanitarac. Počasni vitezovi dobili su plašt i sablju. Šta o njima zapravo znamo i šta su poručili prilikom dobijanja ovog znamenja?
Marina Maljković, rođena 26. septembra 1981. godine u Beogradu je srpski košarkaški trener. Trenerskim poslom počela je da se bavi sa svega 16 godina kada je bila asistent u Francuskoj, u klubu za koji je igrala.
Nakon što je diplomirala i dobila licencu za košarkaškog trenera započela je samostalni rad u lokalnom klubu Ušće.
Tokom leta 2007. godine postaje trener vršačkog Hemofarma sa kojim osvaja dve nacionalne titule i dva kupa. U leto 2009. prelazi u beogradski Partizan gde nastavlja sa sjajnim rezultatima, osvojivši još četiri nacionalne titule, dva kupa i dve Jadranske lige. Šest uzastopnih godina je birana za najboljeg trenera Ženske košarkaške lige Srbije.
U leto 2013. godine seli se u Francusku gde preuzima Lion, a nakon toga trenira još i turski Galatasaraj, kineski Šangaj Svordfiš, i japanski Denso Iris, na čijem je i danas čelu.
Marina je bila asistent ženske reprezentacije Srbije ispod 18 godina 2004. godine kao i 2005. kada je ta selekcija osvojila srebrnu medalju na svetskom prvenstvu, izgubivši u finalu od SAD.
2011. godine je promovisana u glavnog trenera seniorske ženske košarkaške reprezentacije Srbije. Na Evropskom prvenstvu 2013. godine uspeva da dovede reprezentaciju do polufinala, na Svetskom prvenstvu 2014. do četvrtfinala a kao glavni trener seniorske ženske košarkaške reprezentacije Srbije ostvarila je svoj najveći uspeh osvajanjem zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2015. igranom u Mađarskoj i Rumuniji.
Pobedom protiv Francuske u finalu u Budimpešti osvojena je ne samo prva medalja za Srbiju kao samostalnu državu nego i prvo zlato u čitavoj istoriji naše ženske košarke. Nakon toga Marina je predvodila srpsku žensku košarkašku reprezentaciju do istorijske bronzane medalje u Riju i to je prva olimpijska medalja za Srbiju u ženskoj košarci. Uspela je da osvoji još jednu zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2021. godine održanom u Francuskoj i Španiji.
Zauzimanjem četvrtog mesta na nedavno završenim Olimpijskim igrama, naše košarkašice, na čelu sa Marinom, pokazale su da ostaju u elitnom društvu svetske ženske košarke.
Želeći da pomogne devojčicama u Srbiji da se u još većem broju bave I ostalim sportovima, a ne samo košarkom, Marina Maljković pokreće Institut za ženski sport, čija je jedna od prvih promocija bila upravo u našem gradu.
Ovo je samo deo razloga što Marina Maljković postaje počasni vitez Ljubičevskih konjičkih igara, a na svečanom prijemu u gradskom zdanju u Požarevcu ona je poručila:
“ Mene ne iznenađuje ovo što vi danas nama priređujete, jer u Požarevcu je uvek isto. Iako dva-tri dana pred put u daleki Japan, meni srce igra da dođem kod vas, najiskrenije, jer znam da će biti jako emotivno i da znate da dočekate sve ljude na pravi način. Nadam se da će brzi put Požarevac – Golubac da definitivno da pokaže ljudima o kakvom se divnom kraju radi, da će ovde dolaziti što više turista, jer meni nikad nije bilo teško da dovedem svoje klubove, reprezentaciju i svoj Pokret za žensku košarku. To je ono što grad Požarevac radi, ovde se sve odmah i jako brzo rešava. Mi iz sporta to jako volimo. Što se nagrade tiče, dolazim iz vojne porodice, kao mala sam blizu svoje kuće kupila ovako nešto. Kupiti to i zaslužiti to nije isto i ne možete a da se ne setite u ovakvom trenutku svih ljudi i trenutaka i svih muka i lepih momenata zahvaljujući kojim ste dobili ovo.“
Dejan Savić, rođen u Beograd 24. aprila 1975 godine je bivši jugoslovenski i srpski vaterpolo reprezentativac, a sada i trener. Trenutno je selektor reprezentacije Srbije.
Kao igrač dugo godina nastupao je za Partizan gde je i počeo svoju igračku karijeru, Igrao je u Španiji za Barselonu i Barselonetu, bio je u Italiji u Florenciji i Pro Reku, dobar deo karijere proveo je u ruskom Sintezu, a poslednju sezonu proveo je u Crvenoj zvezdi gde je kasnije bio veoma uspešan i trofejan trener.
Sa Partizanom je osvojio titulu šampiona, 6 trofeja nacionalnog kupa, Kup pobednika kupova, Superkup Evrope i LEN kup. Savić je sa 444 nastupa rekorder po broju odigranih utakmica za nacionalni tim, a postigao je 405 golova.
Poslednju utakmicu u karijeri je odigrao kao vaterpolista Crvene zvezde, čiji je bio trener tri sezone.
Kao igrač na Olimpijskim igrama osvojio je jednu zlatnu, jednu srebrnu i dve bronzane medalje, a isti bilans medalja ima i na svetskim prvenstvima. Na evropskim prvenstvima Dejan Savić je osvajao tri puta zlato i dva puta srebro, zlato i bronzu na Svetskom kupu, kao i četiri puta zlatnu i jednom srebrnu medalju u Svetskoj ligi.
Kao trener sa Crvenom zvezdom osvojio je dva puta prvenstvo, dva puta kup, Evro ligu i Super kup. Sa reprezentacijom Srbije, kao selector, Dejan Savić bio je dva prvak na Evropskom prventvu, dva puta osvajač Svetske lige, jednom Svetskog kupa, osvojio je i Svetsko prvenstvo 2015. godine, a on i njegovi vaterpolisti dva puta su obradovali naciju zlatnom medaljom na Olimpijskim igrama, 2016 godine u Riju, i ove godine u Tokiju.
Savić je prilikom primanja priznanja poručio:
“ Izuzetna mi je čast što se nalazim ovde pred vama. Ovo ostaje doživotno. Nisam se oznojio zato što je plašt težak ili zato što imam tremu, to se meni ne dešava. Ali evo, čovek od 150 kg može da drhti. Nadam se da ćemo uskoro, gledajući kroz svoj sport, ovde uskoro imati novi i ozbiljan klub na novom bazenu.“
Živorad Đurić je rođen 4. juna 1959. godine u Požarevcu. Završio je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Požarevcu 1974. godine.
Po završetku srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici 1979. godine, na Višoj kriminalističkoj školi u Zemunu (1982-1987.) stekao je zvanje pravnika (kriminalistički inspektor) u ministarstvu unutrašnjih poslova.
Radio je u Policijskoj brigadi na poslovima obezbeđenja predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, stranih državljana, kao i javnih skupova i sportskih manifestacija.
Tokom celog života sport je njegova glavna spona za uspeh. Sa devet godina je bio prvak Srbije u biciklizmu. Kao pitomac u srednjoj školi unutrašnjih poslova, više puta je nagrađivan plaketama i diplomama za najboljeg sportistu škole a kao pripadnik specijalne antiterorističke jedinice SAJ odlikovan je zlatnom plaketom za svoj humanitarni rad i razvoj sporta „SAJ open“.
Od 1981. godine radi u MUP-u Srbije (u Upravi za suzbijanje kriminaliteta). Godine 1991. postaje komandir u 24. klasi srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Njegova klasa nagrađena je od strane UNICEF-a zlatnom plaketom za humani podvig koji je lično organizovao sa svojim pitomcima.
Uporedo, sa policijskim poslom, bio je i košarkaš prve savezne lige. Kao najstariji igrač prve savezne lige, dobio je zlatnu plaketu od košarkaškog kluba „Partizan“. Godine 1992., postaje penzioner MUP-a Srbije.
Nakon završene sportske i policijske karijere, posvećuje se humanitarnom radu. Pomagao je i pomaže deci sa poteškoćama u razvoju na teritoriji čitave Srbije. Ovaj dobrotvor je pomagao velikom broju dece, pojedincima i porodicama koje su iz raznih razloga skrajnute na marginu društvenom života zajednice. Baveći se humanitarnim radom, dobio je razna priznanja i nagrade, a jedna od najznačajnih je Oktobarska nagrada, počasni građanin – prourbe, kao i specijalna plaketa za humanistu „Podvig godine“ koju dodeljuju „Večernje novosti“.
Više osnovnih i srednjih škola iz Srbije dodelilo mu je mnoštvo odlikovanja i priznanja.
Naravno, i on se obratio prisutnima na svečanom prijemu:
“ Čovek nikad ne sme da zaboravi mesto rođenja, svoje selo i grad, a ni svoju domovinu. Svi krenemo tako što u jednoj noći vidimo zvezdano nebo. Pogledamo i kažemo „biću i ja zvezda“. Nekom se ostvari san, a neko dođe do prve republičke lige ili beton lige u košarci. Ali, kad smo postali zvezde, mi ne možemo dugo da trajemo na nebu. Svako ima svojih 5 minuta. Predajmo ovu bitku mladima, a mi smo tu da im pomognemo našim iskustvom i znanjem. Uvek gde gostujem kao humanista, volim da kažem: volim tvoj Porše i tvoj sat, volim tvoju frizuru i naočare, i kad spustiš malo prozor a zoveš se poznati fudbaler Reala, Barselone ili Madrida. Ti si samo poznati fudbaler, ali danas si završio karijeru, ali si zaboravio na učitelja, nastavnika i profesora gde si besplatno dobijao znanje. Dragi moji sportisti, koji se uspešni na bilo kojem bojnom polju, nemojte da zaboravite svoj grad, kao ni ja svoj Požarevac. I uvek kažem, vratite se tamo gde ste prvi put šutnuli loptu ili ubacili trojku. Vratite se, obiđite svoje drugare, možda je nekom potrebna pomoć.“
