Ima jedna ulica u našem gradu koja se tako oduvek zvala i koja će se zauvek tako zvati. Čak i onda kada je nosila naziv Maršala Tita, malo ko je tako zvao (osim poštara i milicionara), već kratko i jasno – korzo…a posle izvesnog vremena, postepeno, ali neumitno, varošani su je nazvali – Stari korzo. To nije upitno, niti iko sumnja da je geneza imena (i uloge) te ulice stvarno takva bila. Glavno pitanje nije čak ni to da li se sećate korzoa (i starog korzoa), već sledeće: kada je i kako nestao korzo? Kada ste se poslednji put šetali (korzirali) i kada ste ovih dana, godina (decenija?) pomislili – “Zašto niko više ne korzira i zašto je od starog korzoa ostalo samo ime?“. Naravno, kroz neku deceniju i taj naziv će nestati, a ostaće novotarija zvana “pešačka zona“.
No, da vidimo, najpre, šta kaže lingvistička nauka. Veliki rečnik Klajn-Šipka veli: “Korzo-a, s. mn. Korza, gen. mn. Korza (austr. nem. korso od italijanaskog corso). Šetalište, šetnja velikog broja osoba po korzou“. Iz ove imenice izvedene su: glagoglska imenica korziranje i glagol korzirati. Isto to veli i veliki Matičin rečnik, s tim što (sudeći prema promeni u kosim padežima), dozvoljava i tradicionalni muški oblik – taj korzo, za razliku od rečnika Klajn-Šipka koji na prvo mesto stavlja srednji rod (reklo bi se da je vlasnik poznatog restorana “Staro korzo“ u Beogradu znao koga da pita kada je svoj restoran tako nazvao).
Kako se kalio korzo
Nema nam druge, zaronimo u prošlost jer samo tamo možemo pronaći prave odgovore. Kao i svi drugi varoški običaji, i ovaj običaj stigao nam je sa severa, odnosno iz Austrougarske. Najjevtiniji način da se ljudi vide, budu viđeni (da se kibicuju) bila je šetnja glavnom ulicom u vreme koje su meštani praktično sami, kroz godine navika, odredili. Nije do toga lako došlo, samo da se zna. Kako smo se izborili za korziranje? U vojvođanskim varošima (eto lepe mađarske reči koju smo lako prisvojili) u kojima je bilo mnogo Srba, čak celi kvartovi, nije baš sve išlo lako. Da biste dobili pravo govora maternjim jezikom na javnom mestu, trebalo je da platite carsku licencu. Pre toga Srbi su smeli da govore svoj jezik samo u crkvi, a zatim u pozorištu (opet uz licencu). Zato je njima, prečanskim Srbima, pozorište isto što i crkva. A onda je, neumitno, kroz upornu borbu za svoj nacion, stiglo i pravo da se na ulici izražavaju i druže na svom jeziku, a ne samo po kućama. Kako su te novotarije prešle veliku reku i stigle do nas? Ne tako teško, kao što bi pomislio neko. Kad su Čarnojevići mogli da je pređu u onom smeru, nije bilo teško i obrnuto. Kako smo se razvijali i bogatili, tako su stizali i novi običaji. Tako se i korziranje ustalilo, gde bi drugde nego u glavnoj ulici, Crkvenskoj čaršiji. U njoj su, inače, za Miloševog vremena, naseljeni Smoljinčani, kao dobri trgovci, kako bi ovaj deo kasabe oživeo.
Koliko je samo poznanstava, ljubavi, pa i brakova začeto i sklopljeno na korzou (a shodno tome i rastureno), to niko ne zna. Ako isključimo mlađe generacije koje ovo pitanje uopšte ne potresa, dodiruje ili ometa u razvoju na bilo koji način, među nama, srednjim i starijim generacijama, nema toga ko nije štrapacirao kilometre ukrug, trudeći se da vidi i da bude viđen. Tehnologija je bila, manje-više, jednostavna. Ulica se zatvarala u određeno vreme (mogu se naći fotografije sa tim saobraćajnim znakom). Na trotoarima su stajali stariji momci i devojke, oni koji su svoje ljubavne probleme već rešili, ali i oni koji se još nisu usudili da kroče s trotoara i “zarone“ u laganu reku ljudi koja je “pravila krugove“. A na samom kolovozu odvijala se ta reka, naoko opuštena, ležerna i mirna…dok su za to vreme bljeskali značajni pogledi, dobacivale se dosetke, prenošeni aberi, a ponekad bi sevnule i pesnice kada se ugazi u nečiji atar ili pogleda pogrešna osoba. Vrlo jednostavno. Korzo je bio prvi ispit zrelosti. Kada te tvoji puste i kažu – “vrati se do devet“, to znači da se stasalo za o n e poglede. Znali su naši roditelji da se to ne može (niti treba) sprečiti, ali bar je sve bilo javno…Faza držanja za ruke, ljubakanja u parku ili u porti, a zatim i po ulazima Tabačnice, dolazila je kasnije jer život ništa nije moglo da zaustavi.
Kako se selio korzo
Do početka sedamdesetih godina Stari korzo bio je neprikosnoven (i niko ga nije zvao stari jer drugog i nije bilo). Rutina je činila svoje – od sedam do devet (uveče, naravno), vrteli bi se poznati krugovi, neosetno nestajale stare i pojavljivale se nove face. Onda se nekako gotovo preko noći, početkom osamdesetih, prešlo u Tabačnicu! Najpre se korziralo od “Kafea“ do novog “Putnika“, dok su stariji šetali onom, praznom stranom ulice pored fontana (koje tada nikome još nisu smetale, niko ih nije zatrpavao kubicima zemlje, niko se nije kupao u njima, bacao deterdžent povodom završetka školovanja, itd). Ubrzo jedini korzo postaje ta strana Tabačnice gde su fontane (bile), a dotadašnji korzo koji se nalazio tu gde je sada tzv. pešačka zona polako i neumitno postaje “Stari korzo“.
Šta se dogodilo, pa je korzo skroz nestao
Kraj sedamdesetih obeležen je erupcijom pravih, profesionalnih diskoteka. To nisu bile privremene prostorije po mesnim zajednicama, već ozbiljne diskoteke koje su vrlo lako pratile svetske trendove. Poznati roker i motoraš, “Rade majmun“ (da li ga se neko više uopšte i seća, živ li je?) stajao je ispred ulaza u diskoteku hotela “Dunav“ (veliki bar) gde su Dejan, Steva i Đole pravili čuda (i velike pare) sa diskotekom “Đovani“ i komentarisao onako zatečen: “ Ljudi, nikad ni jedna grupa nije prodala u Požarevcu hiljadu karata, a ovi ovde svake večeri prodaju po hiljadu i po…“. “Đovani“, “Diskoteka 012“, “Fleš“, “Karmal“, “Amor“ i druge diskoteke, ponudile su neuporedivo brži i lakši način približavanja i “muvanja“ nego korzo na kome je sve bilo “transparentno“… Zašto biste šetali dva sata po korzou, kada su svi oni koje poznajete u diskoteci? Malo, pomalo, a ustvari vrlo brzo, prestala je potreba i želja da se dugim šetnjama stvore nove veze. Korzirali su samo stariji i to sve ređe. U diskotekama je to bilo neuporedivo lakše i kraće. Naravno, i tamo su se mogle dobiti pristojne batine zbog pogrešnog pogleda ili lascivnog dodirivanja, ali to je već bila stvar na koju se oduvek računalo. Ko nije bio leti na terasi hotela “Dunav“, gurajući se kroz masu koja praktično nije ni igrala, već se ljuljala, taj nije živeo u ovom gradu. Naravno, tu su bili i sve popularniji kafići u kojima je druženje moglo da se nastavi, bez prevelike šetačke kondicije. I sada ljudi, naravno, izlaze uveče u grad, ali najpre traže dobro mesto da mogu sesti, videti i biti viđen.
Glogov kolac u Stari korzo zabijen je pravljenjem tzv. “pešačke zone“ na koju stvarno ne bih trošio previše reči, osim onoliko koliko moram. Svuda su u svetu pešačke zone elita grada, nešto na čemu doktoriraju pejzažne arhitekte i dizajneri; ta zona je nedodirljiva, ona se čuva po svaku cenu; tu se dovode delegacije, dolaze turisti, šeta se opušteno…Šta je kod nas urađeno? Popločana je ulica po čijoj sredini su napravljene preterano velike zelene površine, stavljeno je nekoliko klupa (koje su brže-bolje počele da propadaju usled vremenskih uticaja) i, kao vrhunac maštovitosti – nekoliko javnih česmi koje su se kvarile ili krale (kad već se niko nije usudio da postavi neku fontanu). Međutim, fasade su, praktično, ostale iste, pa je pešačka zone mogla da se tako nazove samo zato što se kroz nju nije moglo voziti…a ni to nije bilo baš sigurno, jer su često tuda skraćivali svoj put biciklisti ili motoraši. Sada se tu ne može više lako ni pešačiti, znamo i zašto. Ako treba da prekratite put, naoružajte se strpljenjem dok budete vijugali između “bašti“ i pokušavali da zaobiđete ulegnuća od loše postavljenih ploča ili aljkavo dovršenih intervencija na raznim instalacijama (a znalo se da se nešto vremenom mora pokvatiti i, shodno tome, raskopavati, opraviti, zatrpati…ali tako da bude kao pre). Fasade i portale svako uređuje prema svojoj volji i ukusu, a zub vremena čini svoje pa dolazi i do urušavanja. Na pitanje zašto se to dozvoljava, uvek se dobije lapidaran odgovor da je “ta i ta kuća u procesu restitucije“. Na kraju neće imati šta da restituišu…osim zemljišta, a i to je pitanje.
U međuvremenu stasao je novi korzo. Virtuelni. Sada šetamo po Fejsbuku. Tamo, za razliku od starog korzoa, možete videti šta je ko spremio za ručak, šta je novo kupio od garderobe, kada se tuširao, ko se preselio bogovima, ko se s kim posvađao, šta koga nervira ili oduševljava i, naravno, ko se kome dopada. Uopšte ne treba fizička spremnost i uhodanost, već samo budističko strpljenje za one koji počnu da vam žvrljaju po zidu. Ranije biste se za neku opasku ili dobacivanje s nekim potukli. Sada je dovoljno da ga blokirate. Napredak, takoreći…
Ovo je moje sećanje. Svakako jeste subjektivno, kao i svako drugo sećanje, ali skida deo koprene sa pojave koja bi se uopšteno mogla nazvati – “nestajanje korzoa“. A vi? Da li se vi sećate kako je iz vaših života nestao korzo? Da li će vam potomci verovati kada im budete pričali (ako se usudite), kako ste njihovu majku ili baku upoznali na korzou?
U sledećem nastavku “Kafe restoran – svetsko mesto u srpskoj varoši
fotografija u boji : maestro Foto Laza
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
