ENDI VORHOL (ANDY WARHOL)
1927-1987
Endi Vorhol ili pravim imenom Endru Varhola rođen je 6. Avgusta 1927.godine u Pitsburgu. Kreće na studije komercijalne umetnosti na Karnegi institutu za tehnologiju u Pitsburgu, koje završava 1949.god. nakon čega se nastanjuje u Njujorku. U Njujorku započinje veoma uspešnu karijeru radeći reklame i ilustracije za čaopise: „Vogue“, „Harper’s Bazaar“, „New Yorker“ i „Glamour“. Do početka 1960. je bio uspešni reklamni ilustrator.
Toliko uspešan da ga niko nije prihvatao kao umetnika. Uzaludno je pokušavao da dođe do galerija koje su ga uporno odbijale. Tako je i počeo da analizira odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih doživi kao suprotne, kao većina umetnika, počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Šezdesetih otkriva limenku sa supom Campbell, za koju kaže da je zadivljujuća u svojoj banalnosti, a koja će vrlo brzo, pored limenke Coca-Cole postati inspiracija njegove umetnosti. Kao opčinjen počinje često da je crta i slika, a potom i štampa uz pomoć sito štampe u više primeraka. Tvrdio je da ne postoji samo jedan medij kojim se može izraziti. Čvrsto je verovao da je baš sve dozvoljeno i da baš to sve treba iskoristiti do maksimuma. Vorhol će svesno ili nesvesno postati vođa jedne neurotične ali ipak senzibilne, urbane i kosmopolitske generacije kojoj je sve, pa čak i više od toga, bilo dopušteno. Godine 1963. Endi nabavlja 16-milimetarsku kameru koja će doprineti njegovoj filmskoj karijeri. Tako su nastali čuveni filmovi „Chelsea Girls“ i „Empire and Blow Job“. Iako su ta filmska dela prikazivana malobrojnoj, odabranoj publici, stekla su itekako veliku slavu zbog medijske pažnje koju su privlačili njihovi protagonisti. Vorholov centar umetnosti, mesto gde je pravio kreacije a zvao ih „rekreacije“ bio je njegov studio za umetničku produkciju „The Factory“. U tom studiju Vorhol je
zapošljavao i nadgledao „umetničke radnike“ koji su izrađivali grafike, cipele, filmove, knjige…
Ono zbog čega je Vorhol zaista bio jedinstven je to što je običnost uzdizao na tron vrhunske umetnosti. Bila je to neka vrsta moći iz koje je crpio snagu
čitavog života. Tako je i anonimne pojedince , u svojim filmovima, pretvarao u prave zvezde. Poznata je njegova „rekreacija“ čuvene Da Vinčijeve „Poslednje večere“. Tokom čitavog života izrađivao je autoportrete slikane jednako jarkim i agresivnim bojama i čuveni portreti poznatih ličnosti koje su se naprosto utrkivale da postanu predmet Vorholove pažnje i umetnosti. Tako se dobila hronika najtalentovanijih, najpoznatijih i najbogatijih ljudi tog perioda. Veličina Vorholovih portreta je u tome da on ne samo da bira zvezde svog vremena već i da je, portretišući ih, doprineo u velikoj meri njihovoj popularnosti i statusu ikona pop kulture.
Među njegovim muzama bile su mnoge poznate ličnosti: ispred svih američka diva Merilin Monro (Marylin Monroe), uz koju su rame uz rame stajale i druge pop – ikone kao što su Elvis, Mik Džeger (Mick Jagger), Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), Džeki Kenedi (Jackie Kennedy), Muhamed Ali (Muhammad Ali), britanska kraljica Elizabeta, ali i nezaboravna Edi Sedžvik (Edie Sedgwick). Pored slikarstva i filmova, Endi Vorhol bavio se i pisanjem. Poznate njegove knjige su: „Roman A“ (u kojem se nalaze greške u pisanju i fonetički zapisi zvukova iz pozadine, kao i audio-zapisa Endija i njegovih prijatelja iz „Fabrike“), „Filozofija Endija Vorhola“, „Od A do B i nazad“ ( za koju se tvrdi da su ga napisali njegovi prijatelji iz „Fabrike“, a koji opisuje Vorholovu pop filozofiju kroz zvuk i razgovore), „Popizam: Vorholove šezdesete“ i „Dnevnici Endija Vorhola“.
Endi Vorhol umro je u bolnici u Njujorku 22. februara 1987.godine, ali ne pod svojim imenom, jer nije želeo da se zna da je bio bolestan. Ostaće upamćen kao „ Princ pop-umetnosti“, umetnik koji je u potpunosti proživeo „američki san“.
