Američka akademija za film, ona koja dodeljuje oskare, 1980. godine sprovela je višemesečnu sveobuhvatnu anketu o najboljem filmu svih vremena na engleskom govornom području. Tipično za njih, kao da ne postoje i druge kinematografije, ali to je posebna priča. Anketa je imala više stotina pitanja, preko 2.500 učesnika, pa je time eliminisana mogućnost da se iz nekog malog broja uzoraka dobije slučajni pobednik. Svaki istraživač dobro zna – što više uzoraka, to je finalni rezultat izvesniji i pouzdaniji. Tako je bilo i ovom prilikom, samo što je iznenađenje bilo prilično. Za najbolji američki film svih vremena proglašena je “Kazablanka“, uzimajući u obzir sve parametre, pa i one za koje većina publike i ne zna! Ni to nije sve. U prvih deset filmova našla su se čak tri filma u kojima je igrao Hemfri Bogart (“Afrička kraljica“, “Blago Sijera Madre“ i “Kazablanka“). Da to nije slučajnost, svedoči činjenica da se na “Vojadžeru“, prvoj sondi koja je poslata u dubinu svemira s nepoznatim odredištem (dokle stigne), nalazi zlatna ploča na kojoj su ugravirani brojni podaci o našoj planeti. Između ostalog, izgraviran je lik Hemfrija Bogarta kao tipičnog Amerikanca i pripadnika bele rase. Naravno, posle 1980. godine snimljeno je mnoštvo izvanrednih filmova i ova top lista svakako je menjana i dopunjavana, ali s nje “Kazablanka“ nikada nije ispadala. Zašto, pokušaću da objasnim u tekstu koji sledi.
Kako je nastao film “Kazablanka“?
Kada su se angloameričke trupe pripremale da se iskrcaju u Severnoj Africi i time istisnu Nemce s namerom da stupe na tle Evrope (bilo preko Sicilije, bilo preko Lamanša), pred njima je stajao delikatan zadatak. Trupe Višijevske Francuske, nemačkih kolaboracionista, locirane u Severnoj Africi, bile su spremne da pruže otpor antifašističkoj koaliciji, što su i učinile. Amerikanci su dalekovido planirali da antifašističke francuske trupe pod komandom Šarla de Gola budu osnova buduće, slobodne Evrope, pa su morali da svoju akciju pred javnošću na neki način učine prijemčivijom. Američkom građaninu trebalo je kroz najlakši i najpristupačniji način, film, predstaviti situaciju u Severnoj Africi, odnosno protiv koga i zašto se bore. Američka kancelarija za informisanje i propagandu imala je odeljak (jedinicu, praktično) posvećenu isključivo Holivudu, popularno zvanu “Biro za pokretne slike“. Između 1942. i 1945. godine, Biro je pregledao 1.652 scenarija, revidirajući ili odbacujući bilo šta što je SAD predstavljalo nepovoljno, uključujući bilo koji materijal koji može izazvati defetizam.
Tako je, zahvaljujući sticaju istorijskih okolnosti i propagandnom ratu, kao improvizovan, privremen film, naručen film “Kazablanka“. On je istinski dokaz da se neke stvari u umetnosti mogu planirati, ali se ne mogu predvideti. Propagandni film, prepun stereotipa i patetike, osvojio je srca publike širom sveta i do danas se s neskrivenim uzbuđenjem gleda.
Kao centar zbivanja izabrana je Kazablanka (Casablanca na francuskom), odnosno Dar Bejda na lokalnom jeziku – Bela kuća u Maroku, na obali Atlanskog okeana. U tom gradu su se 1943. godine sastali Ruzvelt i Čerčil da bi razmotrili dalje strateške poteze. Grad se proslavio upravo filmom koji je snimljen 1942. godine na setovima u Holivudu. Samo su kadrovi sa aerodroma snimljeni u Van Najsu u Los Anđelesu. Angažovan je reditelj Majkl Kertiz (Mchael Curtiz), rođeni Mađar pod imenom Mano Kaminer Kertes (Kertész Kaminer Manó, ili Mihalj Ketes). U Ameriku je došao iz Budimpešte. Bio je poznat kao veoma strog i gotovo surov prema glumcima i saradnicima. Film je snimljen brzo kako bi propratio savezničku invaziju u Severnoj Africi. Počelo se s radom 25. maja 1942. godine, a na ekrane je stigao već trećeg avgusta. Film je svakako pripadao A produkciji jer su u to vreme glavni glumci, kao i reditelj, bili već slavna imena, ali niko nije mogao ni da sluti da će jedna srceparajuća, očigledno šablonizovana priča (dobri momci, loši momci) tako lako naći put do gledalaca.
Prilikom dodele oskara 1944. godine stvari su se “otrgle kontroli“. Neočekivano, “Kazablanka“ osvaja čak tri oskara, uključujući i onaj najvažniji – za najbolji film. Nagrađeni su još i najbolje adaptirani scenario i najbolja režija, što se smatra trima najvažnijim nagradama za jedan film. Bez dobrog scenarija i režije nema ni dobrog filma, bez obzira na glumačku ekipu. Pobedili su takve filmove kao što su “Za kim zvono zvoni“, “Nebo može čekati“, “Straža na Rajni“…Iznenađenje je bilo potpuno, a uspeh više nego zaslužen. Film je zasnovan na neizvedenoj pozorišnoj drami “Svi dolaze kod Rika “ (“Everybody Comes to Rick’s“), a pozorišni kritičari su je blagonaklono nazivali “sofisticiranim kičem“. Holivudskim scenaristima to, međutim, nije smetalo. Ovaj film jeste primer kako neke stvari mogu uspeti kada se nađu u pravom trenutku na pravom mestu.
Stvari, ipak nisu tako jednostavne i banalne kako su ih kritičari tog vremena opisivali, naviknuti na dugotrajna i skupa snimanja. O čemu je reč? Očigledno je scenarista poznavao zakone antičke drame, jer film obeležava antologijska scena koja se ni pre, ni posle toga nije pojavila u tako eksplicitnom obliku. Ukratko ću je opisati, uz parafraze, a vi ćete je sigurno prepoznati. U Rikov bar dolazi Laslo i traži poverljiv razgovor. Razgovor se obavlja u kancelariji Rika. Na pitanje Lasla zašto Rik neće da mu proda propusnice, Rik odgovara: “Sugerišem Vam da pitate svoju ženu“. “Moju ženu?“ uzvraća Laslo, “kupujući vreme“ i dajući priliku Riku da malo ublaži ton. “Da, Vašu ženu“, nastavlja Rik i očigledno je da je pitanje trenutka kada će ove varnice zapaliti vatru i dovesti do direktnog sukoba. U tom trenutku dramaturg primenjuje antičko rešenje “deus ex machina“, metod kada se nešto neočekivano dogodi i razreši situaciju. Kod Grka je to bio bog koji je dolazio na kranu (mechane) i saopštavao ko je preživeo, ko ne, šta se na kraju dogodilo, itd.
U filmu, u trenutku kada se Laslo i Rik spremaju da dohvate za gušu, iz kafane se čuje pesma Nemaca koji provokativno pevaju neku svoju pesmu o Rajni. Obojica tog momenta zaboravljaju na zajedničku ljubav, Ilsu, i pokazuju svoje pravo lice rođenih boraca. Laslo odlučno prilazi orkestru i komanduje: “Svirajte Marseljezu!“. Na upitni pogled šefa orkestra Rik klimne glavom; kreće najuzbudljiviji i najpotresniji deo filma – cela kafana nadglašava Nemce, a Rik zna da će mu zbog toga zatvoriti lokal. Zato je to jedini film kome opraštam patetiku, jer mu tako dobro pristaje.
Ne verujem da ima među mojim čitaocima tog ko nije gledao bar jednom taj film. Da onda raščistimo i zabludu oko rečenice “Sviraj to ponovo, Sem“. Taj citat parodirali su Braća Marks i Vudi Alen, pa čak i Bora “Čorba“. To je i razlog što ova fraza nije proglašena za najpoznatiju filmsku krilaticu svih vremena, upravo zbog netačnog interpretiranja. U filmu Rik izgovara “Sviraj to, Sem“. Zbog toga je najpoznatija krilatica postala “Moje ime je Bond, Džems Bond“, inače bi i u toj kategoriji “Kazablanka“ bila najbolja. Gledajte taj film uvek kad ste u prilici. Ja ga svaki put gledam kao da mi je prvi. Bez obzira na stereotipe i patetiku, u njemu ima dovoljno kadrova i situacija koje mogu da vas podsete šta ste sve mogli da uradite u nekom presudnom trenutku, a niste.
U sledećem nastavku: “Mister Dolar“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
