Ako postoji period srpske istorije da nije ukaljan podelama, omrazama i sumnjom, to je vreme od Prvog balkanskog do završetka Prvog svetskog, odnosno Velikog rata. Nije bilo podela, niti će ih biti, kada je reč o ovom veličanstvenom, nezaboravnom periodu naše istorije. Kada pogledamo šta se sve posle toga dogodilo na ovom prostoru, često se zapitam – da li smo dostojni imena naših slavnih predaka? Nije mnogo ostalo od tadašnjeg zanosa. Istina, i tada je bilo onih koji su uspeli da se “sklone“ od ratnih patnji. Međutim, svetlija stana naše istorije svedoči o tome da su i najznamenitijim ljudima Srbije ginuli sinovi, stradale porodice. Posle rata dogodilo se ono o čemu je pisao Stevan Jakovljević (parafraziram po sećanju deo iz prve knjige “Srpske trilogije“): “Kad se krene u rat najpre ide pešadija, pa konjica, onda artiljerija, zatim štabovi, pozadina, a na kraju političari. Kada se završi rat, onda se okrene nalevo-krug i prvi u redu za ordenje budu oni što su bili poslednji…“.
Ima u tom delu knjige još upečatljivih rečenica (puna ih je trilogija), ali eto, ja sam izdvojio ovaj pasaž. Zašto? Zato što su obojica mojih dedova su bili Solunci. Nekada se ta reč pisala malim slovom i tiho izgovarala. Deda po majci je prešao Albaniju. Krenuo je s još dva brata. Jednog su uhvatili Arnauti, osakatili i ubili…Zvuči jezivo? Da, a kako je to izgledalo našim vojnicima koji su znali da ih sa uzvisina, iz zaseda vrebaju hijene? Četvrti brat je kao ustanik proveo rat u Srbiji i dizao u vazduh okupatorske vozove, okitivši se Karađorđevom zvezdom. Drugi deda, po ocu, krenuo je sa Dinare. Mobilisan prisilno, odmah je, stigavši do Galicije, prebegao na drugu stranu i zaputio se na drugi kraj Rusije. Preko Vladivostoka, prešavši praktično pola Zemljine kugle, stigao je u neizvesnost Solunskog fronta. Obojica su, ne znajući jedan za drugog, krenuli kroz Kapiju slobode, jurišajući da oslobode srpske zemlje. Posle toga sledila je ona, znatno ranije napisana priča “Sve će to narod pozlatiti“. Mnogi heroji sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana, invalidi, prosili su i umirali u bedi. Srpski usud.
Stigavši na grčko tle srpska vojska stala je na noge. Plava grobnica progutala je sve one koji nisu mogli da izdrže neviđene, nadljudske napore Albanske golgote. Oni koju su izdržali, oporavili su se, ojačali, naoružali. Armija je bila spremna da povrati teritoriju države koja nikada nije kapitulirala. Bila je to jedinstvena borba bez presedana u istoriji. Primorana da privremeno napusti svoju teritoriju u potpunosti, ona se vratila. Cena slave? Već smo o tome pisali – nije preživeo svaki treći stanovnik…
No, ni na Solunskom frontu nije sve bilo samo rat, patnja i pogibija. Zahvaljujući sigurnom zaleđu, vojska je mogla da se smeni na ratištu, povuče u pozadinu, odmori, pregrupiše. A tamo, u relativnom miru, moglo je da se posedi, druži, popije nešto, ali i zapeva poneka pesma. Radilo je i vojničko pozorište, objavljivane su novine. Muka i tuga za otadžbinom izrodile su jednu od najlepših rodoljubivih balada. Patriotske pesme obično su u življem tempu, često i marševskom, pa su podizale na noge i pokretale ratnički zanos. Ova balada, međutim, činila je znatno više. Pesma “Tamo daleko“, u tempu valcera postala je nezvanična himna ljudi bez domovine. Na tuđoj zemlji, pevali su o svojoj otadžbini, svojim selima, varošima, ostavljenoj porodici. Postoji desetine verzija teksta ove pesme, ali jedinstveno je za sve da se završavaju rečima “Živela Srbija!“. I tako se dogodilo čudo! Umesto da pokoleba ili rastuži ratnke, ona ih je dizala na noge! Isto onako kao što bi ih iz rova podigla komanda: “Za mnom, junaci!“. Tako se jedna balada, krećući se od usta do usta kao prava narodna pesma, usadila u srce i dušu prekaljenih ratnika i predstavljala pravi borbeni poklič svima jasan: “Napred je Srbija“.
Niko tada nije o tome razmišljao, niti je pojam marketinga funkcionisao kao danas, ali pesma je doživela planetarnu popularnost! Pevana je i peva se na mnogim jezicima (čak i na nemačkom), a Nikola Tesla, jedan od najvećih umova civilizacije, ispraćen je na večni počinak upravo tom pesmom. Rasprave o autorstvu i danas traju i to svakako nije predmet ove crtice, ali vredi spomenuti da su se u tu, srpsku, raspravu uključili čak i Turci tvrdeći da “Tamo daleko“ predstavlja obradu jedne njihove pesme, koja je isto tako doživela veliku popularnost u Turskoj.
Vredi o ovom fenomenu napisati još reč-dve. Mnogi moji prijatelji su više puta bili u Grčkoj i nikada nisu propustili da odu na Krf i Vido. Ugledni požarevački lekar međunarodnog imena, Dragan Dević, svaki svoj odlazak u Grčku smatra hodočašćem i nikad ne propušta da ode na Zejtinlik. Jednom prilikom je tamo, u kripti, ostavio i svoju brojanicu. I nije jedini.
Međutim, ni to nije sve kad je reč o ovoj tugovanki! Na pedesetogodišnjicu Velikog rata, 1964. godine prvi put je izvedena pesma “Mi mou thimonis matia mou“, kod nas prevedena kao “Ne ljuti se na mene, oko moje“, ili prema drugoj verziji “Ne tužite, oči moje“. Postigla je za kratko vreme veliki uspeh, ali još uvek nije mogla da se probije do mnogih stanica, jer je u to vreme tako dugu pesmu bilo nemoguće snimiti na standardne ploče. Tek deset godina kasnije ona doživljava verziju kakvu sada znamo, kroz intrerpretaciju Giorgosa Dalarasa. Tako je stvorena jedna od najlepših balada ikada komponovanih, kao grčki doživljaj patnji, tuge i nostalgije koju opisuje pesma “Tamo daleko“. A ona, ta pesma, decenijama uzalud potiskivana i skrivana, kao voda ispod kamena, potekla iz kolektivnog sećanja našeg naciona i poprimila razmere himne.
PS
Ovo nisam hteo da napišem, ali dugujem svojim dedovima i mojoj generaciji: kada sam kao mladi gimnazijalac na jednom “Festivalu mladosti“ otpevao tu pesmu, smesta sam bio diskvalifikovan od predsednika žirija, proverenog komesara koji je kasnije postao veoma provereni vernik. Naravno, usledilo je i diskretno trljanje nosa neopreznim organizatorima, ali i to je deo našeg sećanja. Reklo bi se – ništa što već nije viđeno.
U idućem nastavku: “Sjećaš li se, Doli Bel?“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
