Aleksandar Veliki

Teret slave

OSMATRAČNICA
Dragi Ivić

Ispod očevog šinjela i mamine suknje

Koliko je teško izvući se ispod senke slavnih roditelja, najbolje znaju umetnici. U našoj zemlji postoji desetine glumaca, od kojih je možda troje-četvoro, uspelo da se izvuče ispod slavnih imena svojih roditelja iz sveta pozorišta, filma, radija i televizije i da stekne autohtono, priznato ime. Za to je nekima bilo potrebno više decenija, pa i tada bi se neko našao da podseti kako je taj-i-taj (ili ta-i-ta) nasledio (nasledila) talenat svojih roditelja. Kod nas to i nije toliko izraženo i tako strogo, koliko u Holivudu, gde su se mnogi umetnici rešavali čak i na to da promene ime i prezime, kako bi stekli nezavisnu karijeru. Čak i vrlo uspešni glumci (Martin Šin, Majkl Daglas, Kifer Saderland, Liza Mineli, Džejmi Li Kertis, ali i Fjodor Bondarčuk, Nikita Mihalkov itd, itd) do kraja svoj karijera nosiće taj omen. Možda je tako i suđeno. U takvom okruženju nije čudno da ih je scena najviše privukla i što su ih zabljesnula svetla reflektora. Uostalom, niko se ne čudi što deca lekara vrlo često odaberu upravo taj poziv. Zašto bi glumci bili izuzetak? Štaviše, rizik da ne uspeju je mnogo veći nego u drugim profesijama…

S ratnicima i političarima je takođe komplikovano, ali ipak znatno drugačije. Dinastički način vladavine (dominantan i danas u rojalističkim režimima) pružao je priliku naslednicima da postignu više od svog prethodnika, da ga nadmaše i postanu samostalno, slavno ime i pojava u istoriji. Ipak, suprotnih primera bilo je neuporedivo više. Neki naslednici bili su blede senke svojih prethodnika; ponekad i katastrofalno neuspešni, trajno i nepopravljivo uništavajući ono što su rodoslovom i običajnim pravom (a ponekad i pučevima) stekli ili zaticali.

Filip Drugi Makedonski postigao je ogromne vojne uspehe. Pokorio je gradove-države (polise) antičke Grčke i stvorio čvrst državotvorni sistem. Reklo bi se da je bio dobar savetnik i vaspitač (ni to nije svakom suđeno), pa je pametno usmerio svog sina, Aleksandra Trećeg, poznatog kao Aleksandar Makedonski, ili Aleksandar Veliki, jedan od retkih koji je nosio taj epitet (Μέγας Αλέξανδρος, Mégas Aléxandros, 356. pne – 11. VI 323. pne). On je nastavio tamo gde je njegov otac stao. Posao mu je bio olakšan jer ga je mudrostima tadašnjeg sveta do 16. godine učio niko drugi do Aristotel.

Džingis Kan isto tako može da se pohvali da je imao ko da ga nasledi. Rođen pod imenom Temudžin. Živeo je krajem XII i početkom XIII veka. Osnovao je Mongolsko carstvo i bio prvi veliki kan (han). To je i najveće svetsko carstvo koje je postojalo na Zemljinoj kugli. Pravi naslednik i osoba za koju se s pravom može reći da je nadmašio svog pretka i stekao samostalno ime u istoriji bio je njegov unuk Kublaj kan, poslednji veliki kan Mongolskog carstva. On je bio osnivač i prvi car (1279-1294) kineske dinastije Juan. Njegovo carstvo sezalo je od Tihog okeana do Crnog mora i od Sibira do današnjeg Afganistana. Ujedinio je celu Kinu, doskora najmnogoljudniju sveta.

Spomenuli smo i drugu stranu medalje, onu tamniju, neuspešniju. Sulejman Veličanstveni, utemeljivač svetske sile, Otomanskog carstva, nije imao mnogo sreće s naslednicima. Kada je Sulejman umro 1566. godine Selim postaje jedanaesti sultan. Pošto je Sulejman umro na ratištu, Porta požuruje Selima i on je odmah ustoličen u Beogradu, iste godine. On nije bio ratnik kao njegovi prethodnici. Svu vlast je prepustio vezirima, vodeći sarajski život, baveći se poezijom. Najveći deo vlasti bio je u rukama Mehmed-paše Sokolovića.

Napoelon Prvi Bonaparta (Napoléon I Bonaparte). General tokom Francuske revolucije i prvi konzul Francuske republike, zatim i car Francuske i Kralj Italije, pa onda nakratko ponovo kontzul. Jedna od najpoznatijih figura istorije; serijom “Napoleonovih ratova“ izmenio je sliku Evrope. Čak je stigao da i Balkan preuredi prema svojim zamislima. Ko ga je nasledio? Napoleon Drugi Bonaparta (1811-1832) bio je njegov sin iz braka s drugom suprugom Marijom Lujzom, noseći titulu vojvode od Rahjtata. Ceo život proveo je u Beču.  Za cara je bio proglašen 23. juna 1815. godine posle iznuđene abdikacije svog oca i poraza kod Vaterloa, bitke koja je promenila mnoge istorijske tokove, učvrstila ali i srušila mnoge saveze. Urušavanje zaostavštine i tekovina Bonaparte teklo je sunovratnom brzinom.

Možda za laike najpoznatiji primer sinova u senci velikog oca jesu Staljinovi sinovi. Jakov Josifovič Džugašfili (იაკობ ჯუღაშვილი) najstariji sin Josifa Visarionoviča Staljina. Kao školovani oficir, u činu poručnika učestvuje u ratu praktično od prvog dana kao komandir šeste baterije 14. haubičkog puka, 14. tenkovske divizije Sedmog mehanizovanog korupsa 20. armije. Istakao se velikom ličnom hrabrošću i veštinom. Meutim, u julu 1941. godine u reonu Vitebska biva kontuzovan i pada u zarobljeništvo. Prvi put je identifikovan i saslušan 18. jula 1941. godine. U večernjim satima 14. aprila 1943. godine Jakov je iskočio kroz prozor barake broj tri posebnog bloka “A“, vičući nemačkom stražaru da ga ubije. Autopsija je pokazala da je Jakov pogođen jednim metkom u glavu četiri centimetra od desnog uha, ali da je smrt nastala usled strujnog udara na žici. Do Staljina je stigla ta dokumentacija kao dokaz da se njegov sin hrabro i dostojanstveno držao u logoru, pa je ublažio svoj stav o njemu. Za razliku od svog brata Jakova, Vasilij je pravi primer kako ne treba da bude sin velike ličnosti. Najviše su Berija i saradnici poradili na tome da Vasja stekne preko reda vojno obrazovanje i čin general-lajtanta RV. Bio je bon vivan koga su izbegavali i slavni maršali, jer je Vasilij nemilice koristio svoje prezime i poreklo. Cela Moskva ga je izbegavala, onako kako je Bukurešt izbegavao Nikua Čaušeskua.

U idućem nastavku: “Marketing – čarobna reč puna praznine“

Tekstove objavljujemo utorkom

 

 

 

 

Dragi Ivić
Latest posts by Dragi Ivić (see all)