Duša od vinila
Prvi gramofoni (oni sa trubom) bili su poznati i kao patefoni. Ime su dobili po jednom od najpoznatijih svetskih proizvođača, francuskoj kompaniji Pate (Pathé Frères). U mnogim državama dugo su ih upravo tako zvali. Gramofon sam prvi put video kada ga je naš teča doneo iz Beograda, početkom šezdesetih godina. To je bio jedan od naših prvih modela, proizveden u Radio-idustriji Zagreb (RIZ). On nije imao zvučnik, već je priključivan na radio. Naravno, tada nismo znali za hi-fi, pa nam je ovo bilo dovoljno veliko čudo. To nezaboravno pucketanje ploče i krčanje zvučnika uvek će me vratiti u dane detinjstva. Teča je doneo i ploče među kojima su se izdvajale Cunetova (Kafu mi draga ispeci) i Nikole Karovića s meksikanskim pesmama iz filma Jedan dan života. To je bila prva ploča koja je prodata u većem broju primeraka nego što je bilo gramofona u Jugoslaviji.
Na gramofonu su bile tri brzine – 45 obrtaja za singlice, 33 za LP i 78 za tada vrlo popularne sovjetske ploče klasične muzike. Ploče i gramofoni brzo su ušli u naše živote. Vrlo popularne bile su žurke (nazvane po francuskoj reči za dan, a mnogo češće su bile večernje zabave) kada ste uz takozvani “stiskavac“ mogli prvi put da osetite blizinu svoje voljene. To su, obično, bili rođendani. Onaj ko se pojavio s gomilom singlica, osim što je bio najvažniji te večeri, mnogo lakše bi stizao do lepših polovina koje su u vlasniku ploča (kasnije smo ih zvali – di džejevi) videle savremenog boga i shodno tome se i ponašale. Ti momci bili su zvezde korzoa.
U našem gradu dugo su neprikosnovene bile rok i pop grupe. Na više mesta mogla se čuti živa muzika; po pravilu slušali su se kako-tako kopirani Šedouzi, Bič Bojsi, Pet Bun, Elvis Presli, Pol Enka, Enimalsi, rani Rolingsi (tako smo zvali grupu Rolingstouns). Stidljivo su počeli da se probijaju i zauzimaju svoje mesto kod nas i Bitlsi. Onda je u staroj Bastilji (kako smo zvali gimnaziju, sada zgradu osnovne škole Dositej Obradović) počela da radi skromna diskoteka u maloj prostoriji ne većoj od sto kvadrata. To je već bilo pravo društveno čudo. Onda su u ekonomskoj školi otvorili klub u kome je moglo da se popije nešto (uglavnom čaj, sokovi, ali i batine) i lavina je krenula. Ređale su se diskoteke – Jugi, Amor, Karmal, Galaksija, Đovani, 012, Fleš, Šopen, a zatim i Madona, Planeta…U gradu je bilo mnogo diskofila, pa nikad nije bilo problem da se razmene ploče, sazna nešto novo. Naše kolege u Centru za kulturu (Domu, kako smo ga radije zvali) koje su se brinule da Fleš radi na najvišem nivou, periodično su odlazile u Minhen i kupovale opremu, najnovije ploče, časopise. Bili smo u toku, u matici disko muzike koja je ovladala svetom. Svi su znali za imena kao što su Dona Samer, Boni M, Anita Vord, Lips inkorporejšan, Vilidž pipl, Kej si end d sanšajn bend, itd, itd…Namerno pišem ovako jer smo tako i govorili.
A onda je stiglo doba kompjutera, a sa njima i diskovi. Gramofoni su proterani iz radio-stanica (možda nisu izbačeni) i počela je vladavina malih, jevtinih nosača zvuka. Zavladale su plej-liste. Sve je bilo na njihovoj strani – i cena, proizvodnja, dostupnost…osim kvaliteta. Mi, koji volimo dobar zvuk znamo o čemu je reč. U centralnoj dvorani Studentskog kulturnog centra u Beogradu nedeljom je počela da se održava berza ploča, za sve one koji su želeli da očuvaju svoju kolekciju, ili da je obogate. Pošto produkcije nisu stizale da sve ploče digitalizuju, tamo smo naručivali od diskofila da nam to spreme. Tako se u mojoj kolekciji našlo preko devet metara vrednih diskova. Nisam ih više ni brojao, već merio na metre. Međutim, i njima je, kako predviđaju, blizu kraj. Digitalizacija uzima svoje, pa je sada mnogima sasvim dovoljno da stave slušalice na uši, uzmu mobilni i puste neki od kanala s interneta. I to je to. E, nije to to! Da dobar zvuk nema cenu mogu da posvedoče najuporniji diskofili koji s još većom strašću sakupljaju sve ređe ploče.
Kad se setim ploča i tog neodoljivog pucketanja? Radio-Beograd je imao treću ili četvrtu po veličini fonoteku na svetu! Nije to nikakvo čudo jer kod nas su diskografske kuće redovno slale ploče svim radio-stanicama. Ne mislim više o pločama onako kako sam ih pre doživljavao. Ne mogu da vratim ta prigušena svetla skromnih soba i rođendana, žurki, kada nam je uz miris mladosti bilo dovoljno da se stave neke novine preko stone lampe, napravi polumrak, i da se nadamo da neće roditelji ući u sobu. Toga sam svestan. Ipak, kada ponekad prođem pored pokojnog Radio-Požarevca, pogledam onaj Vojin čardak na uglu zgrade. Tamo se nalazilo carstvo zvuka u kome je suvereno vladao Voja Petković, naš Voja Petko. To je bio najdragoceniji deo radija. Police su bile krcate od poda do plafona pločama. Tamo je bilo svega. Ne znam šta je sad u toj prostoriji, a ne bih možda ni voleo da znam. Možda su ploče razvučene, razgrabljene, ko zna. Nije ni to loše, neko će ih slušati. Nisam patetičan, čak i ne tugujem. Znam da tehnologija nemilosrdno juri napred (šta god to značilo), ali ipak…
Voleo bih, tako ponekad, da prebrišem rukavom ploču, dunem s nje nevidljivu prašinu i da je spustim pažljivo na gramofon. Zatim da podignem ručicu gramofona, naciljam početak, pažljivo spustim iglu i sačekam sekundu-dve da počne to pucketanje. Pravi ritual. Pa koliko god da potraje, samo da me želja mine, a sećanja se primire…
U sledećem nastavku: “U početku beše reč“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
