Komšinice, gotova kafa…
Koliko puta ste u poslednje vreme čuli tu rečenicu? Malo se proredila, ali ima nje u raznim verzijama: “Pristavi kafu, eto mene da malo fućumarimo“, ili “Jesi li za kafu? Mrzi me da pijem sam“. Ili, ako vas ponude, često se čuje: “Pristavi, ako ćeš i ti“. Dok provri voda, samelje se i kafa (nekad bilo). Ima još varijanti, od kojih je najupečatljivija ona koja je već postala neobavezna uzrečica – “dođeš mi kafu“ ili – “plaćaš kafu ako ne uradiš to i to…“, itd. Kafa – najjevtinije i najbrže posluženje. Neko voli da je popije sam, neko u društvu, zavisi od doba dana – i od čoveka, naravno.
Kafa. Naša navika. S njom počinje dan, a mnogima, kako sam čuo, i ne smeta da ga njom završe. Dok sam radio, uvek sam dolazio ranije na posao. Nije to bila obaveza, već navika. Nekako je došao red i na mene da predvodim izvesno vreme, do penzije, ustanovu. Nije me ta obaveza promenila, bar se nadam. U svakodnevne obaveze uveo sam i nov običaj: sednemo sekretarica i ja dok još nije počela gužva, popijemo sami jednu neobaveznu kafu, ispričamo se malo, pripremimo posao ako smo šta juče propustili ili nismo stigli; dobro je za podsećanje. Onda pristižu kolege, čekajući spasonosnu kafu da je kafe-kuvarica servira po kancelarijama. Nekoliko puta sam, probe radi, pozvao neke kolege na dogovore (one koji su baš u debelom minusu dok ne popiju kafu) i znao sam šta će biti: kad spusti slušalicu proklinjaće me što sam ih pozvao, a još nisu ni kafu dobili; drugi bi rekao – “e, samo da srknem dva-tri gutljaja“, a oni s kojima sam bio drugar već decenijama, kažem – “Ponesi kafu da se nešto izdogovaramo“. A za ove, novije i mlađe, to je bio zemljotres – “kako sme da nas ‘cima’ dok pijemo prvu kafu?“.
Moja privatna navika je bila drugačija. Nisam jednostavno mogao da idem sanjiv i natmuren na posao, pa ujutru, kad ustanem, najpre pristavim lonče za nas dvoje, i dok se spremimo (ja, po običaju, vojnički brzo), eto i nje, spasonosne kafe. Prvi minuti su rezervisani za ono dragoceno ćutanje. Posle toga razmenimo nekoliko rečenica o predstojećem danu i – pravac u nove radne pobede. Kasnije, kada sam se prvi put vratio iz bolnice u kojoj kafu nisam pio gotovo tri nedelje, dogodilo se suprotno. Skuvao sam kafu, popio jedan gutljaj i odmakao je od sebe. Trebalo je vremena da se ponovo naviknem na tu crnu zavodnicu.
Kopkalo me je to odakle taj običaj, gotovo obaveza. Smatrao sam to gubitkom vremena, ništa više. Nisam baš tolika cepidlaka, ali uzeo sam iz radoznalosti po ko zna koji put svemoćni kolektivni ugovor – tamo nema ni slovo k od kafe! Ima pauze, ali ni nju u Srbiji malo ko baš zarezuje; jedino oni što su za proizvodnom trakom ili na normi, pa u to vreme stane cela fabrika (to dok su fabrike radile). Nema kafe u papirologiji nigde, ali je zato u aproprijaciji “ugostiteljske usluge“ nezaobilazna stavka i to višekilogramska. Je li tako? Hm, dobro, kad je bal, nek je na vodi. Uveo sam jednu novost i navukao sebi bedu za vrat. Hoćete kafu? E, imaćete je, ali kako varoški i domaćinski red nalaže. Kod mene se kafa služila obavezno s ratlukom.
Brzo se to pročulo, nije ovo veliki grad. Međutim, u vreme kada se organizuju glavni dogovori ili kolegijum (posle toga, može da ide gde ko treba za svojim poslom), gradski dokonjaci svrate uz obavezno: “Dođoh, usput, da te vidim, ne treba mi ništa“. E, baš mi je milo. Nastavimo mi naše dogovore uz kratko izvinjenje, dotični popije kafu zvanu “kao za vrat“ i žurno ode svojim “poslom“.
Uglavnom, funkcionisalo je to. Nadam se da još uvek funkcioniše. Posebno iznenađenje ovakva kafa bila je za naše goste sa strane, pogotovo iz Beograda. Bili su smesta razoružani, makar pre toga došli i narogušeni da nešto svoje isteraju ili izvrdaju. Kad vide onaj ratluk i čuju neponovljivo šuštanje kad ga spustite u mineralnu vodu, nestaju i poslednji trenuci neraspoloženja. Ma, znali su Turci šta rade. Usput, i ona čačkalica služi za suzbijanje nervoze. Krišom sam posmatrao šta s njom rade. Neko je oblizuje, neko lomi u što sitnije deliće, neko je obriše lepo, pedantno i stavi u džep. Video sam to mnogo puta. Ljudi smo, svi imamo neke navike koje govore o nama.
Turci? Hm…Dugo smo mi kafu zvali domaća, ili samo – kafa. Odakle razlika? Bilo je i drugačijih “kafa“. Samo stariji pamte one posleratne “Divke“, kafe-ječmenice. Nemci su ih zvali erzac-kafe. Liči, a nije. Za vreme kriznih devedesetih takve kafe su zvali “Kentaur“ – pola za čoveka, pola za konja, a pržionice su nicale na svakom koraku. Kada je počela invazija kafića sa njima su stigli kapućino, espreso, produženi, skraćeni, s mlekom, bez mleka, hladni, itd. Usput, kako to kafa može da bude kraća ili duža? Znam, naravno zašto ih tako zovu, ali volim ponekad onako, kaporovski, da se šalim s novotarijama u slengu. Sada, kad u kafiću (u Beogradu pogotovo), zatražite domaću kafu, oni klinci sa keceljama do kolena vas začuđeno pogledaju i gotovo nadmeno odgovore – “ne, ne služimo domaću kafu“. Onda smo počeli da tražimo “tursku kafu“ (Türk kahvesi) pošto ju je Unesko proglasio za nematerijalno nasleđe čovečanstva; rezultat je bio isti. Ko ne veruje, neka uđe u neki kafić i zatraži domaću ili tursku kafu i nek se usudi da uz nju traži i ratluk. Ne kažem da nema, ali se baš proredilo. Možda ima kod mog nezaobilaznog druga Aćima, kog često spomenem. A kako bi bilo da tražim arabijsku ili etiopijsku kafu, pošto je ona tamo nastala, a pri tom je korišćena i u religijskim obredima? Ko zna…Trebalo bi znati i to da je kafa zabranjivana tokom XVII veka u otomanskoj Turskoj, jer se smatrala znakom bunta. Eto, zamalo da ne stigne na listu pomenutog nasleđa čovečanstva.
Izvesno vreme mi smo u Domu imali vrhunski profesionalni aparat (ostao kao deo duga zakupca), pa su po kancelarijama počele razne kombinacije (s mlekom, bez mleka, ili obe, s mineralnom vodom ili običnom, kraćom, dužom, pa se dešavalo da se pred nekim kolegom zatekne po tri četiri šolje, čaše, tacne…Uz to umesto novina sledi zanosno “surfovanje“ po netu, koliko da čovek lakše dostigne “radnu temperaturu“. Onda se to pročulo po gradu pa nismo mogli neko vreme da se odbranimo od posetilaca. Lepše je s kulturom, pogotovo ako je izbor kafa veliki. Kafe- kuvarica nije stizala da radi i druge poslove, padala je s nogu od kuvanja kafa, odnosno od priprema, pošto je i taj aparat mali spejs šatl, treba tu znati razne kombinacije. Onda smo našli spasonosno rešenje – proglasili smo aparat neispravnim i posete su splasnule. Ili se on sam pokvario, ne sećam se više, a nama nije bilo do toga da ga popravljamo. Uglavnom – rezultat je isti.
Međutim, potreba za kafom nije splasnula. A i čemu? Kako bi se komšike družile, komšije i kolege ogovarale? Izvesno vreme u našem stanu bilo je neoficijelno svetsko prvenstvo u gledanju u šolju. Šta mislite, da sam to zaboravio? E, koliko sam ja puta posle toga, imitirajući iskusnije “posmatrače“ zaradio simpatija gledajući u nečiju (uglavnom žensku) šolju. Radi lakšeg zbližavanja. Tada sam saznao i da se za gledanje u šolju kuva kafa za samo jednu osobu, bez šećera i u fildžanu. Nema veze, važno je da se družimo, ko će dvaput da kuva kafu. Naravno, ne vidi se ništa, ali uz malo mašte i pretpostavki, čoveka je lako ubediti da će mu se dogoditi nešto lepo. Nisam bio u Turskoj, ali znam da tamo više piju čaj, a kako zovu tursku kafu, nemam pojma. Vi koji ste bili tamo, pomažite, da i to zabeležimo negde. Ne, nisam zaboravio i na kafu sikterušu, ali ona zahteva baš poseban elaborat. To je tek diplomatija svoje vrste. Ako mene pitate, najviše volim francusku kafu (tako je ja zovem): u vrelu kafu dospe se malo konjaka. Niste probali? Probajte, deluje stvarno opojno.
I, šta rekosmo? Turska kafa? Što da ne, nek ide život, pogotovo ako ste student pa morate cele noći da učite. A kad ste poslednji put zamolili nekog da vam gleda u šolju? Ne pamtite, naravno. Sada se gleda u aplikacije na mobilnom. Da nisam ovako zauzet, napravio bih aplikaciju “gledanje u šolju“ (ne mislim na onaj glupi vic). Ne bih se obogatio kao Bil Gejts, ali bih popravio nivo druženja u kafićima. Malo više bi onda ljudi komunicirali, ne bi samo surfovali po društvenim mrežama. Eto kako jedna navika može da preraste u priču. Ostalo dodajte sami. Za to vam ne treba Johan Sebastijan Bah.
U sledećem nastavku: “Majstori, majstori…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
