U susret Ljubičevskim konjičkim igrama (3)

Prateće manifestacije Igara

Za svakog ponešto

Koliko je dalekosežna bila ideja pokretanja Igara može se videti i iz drugih aktivnosti koje su tih dana zaokupljale grad. Tako je sve do danas. Uz sportske sadržaje, trke i višeboj, izložbe konja, grad je tih dana živeo intenzivnije i raskošnije u svim svojim segmentima. Restorani su bili puni, gosti su dolazili rođacima u sve većem broju, jer su Igre brzo postale popularne, a hotelski kapaciteti više nego skromni čak i za smeštaj učesnika i službenih lica. Ni podizanje hotela “Dunav“ i hotela u Kostolcu to nije rešilo do kraja. Tako ni danas, uz hostele i konačišta, Požarevac je tesan da primi sve zainteresovane. S punim pravom može se reći da je Turistička organizacija iskoristila LjKI na pravi način.

U tome Turistička organizacija, nije bila sama, naprotiv. Od početka igara intencija lokalnih vlasti bila je da se svi maksimalno, u skladu sa svojim mogućnostima i ponudom, uključe u LjKI. Nikome to nije bilo sprečavano, naprotiv. Vrlo brzo, već od samog početka, u ovaj zamah pratećih zbivanja uključile su se i druge organizacije. Danas ih zovemo javnim preduzećima i ustanovama. Dom omladine (kasnije Centar za kulturu), Narodni muzej, Arhiv, Biblioteka, Galerija, udruženja slikara i pesnika, muzička i književna omladina. Svako je video sebe na svoj način na Igrama. Prateći programi, popularno ih nazovimo “Požarevac na konju“, zahvaljujući svojoj popularnosti i pristupačnosti postali su neizostavni deo Igara. Neobično je, ali i tačno, da ima Požarevljana koji su retko odlazili na Hipodrom da prate igre, ali su zato programi u centru grada bivali posećeni u brojkama od više hiljada posmatrača.

Organizatori igara su podsticali takvu aktivnost, štaviše, sistematski su je pratili i podržavali. U tom cilju već prve godine osnovana je posebna komisija za prateće programe i u njoj su se nalazili čelni ljudi Turističke organizacije, Konjičkog kluba, ali i sve više, kako su rasle potrebe, i profesionalci Centra za kulturu koji su i pre toga redovno učestvovali u tehničkoj organizaciji pratećih programa. Setimo se imena kao što su Čeda Trajković, Rade Gogić, Moma Vučinić, Milan Ivošević, Bogosav Lazarević, Zoran Milić, Dušan Kovačević, Radiša Živanović, Dragoslav Jović, Milan Šegrt, Dragoslav Vučković, Slavica Pejović, Ljubiša Đokić, Jovan Rajković, Milan Smiljanić, Svetlana Savićević, Gordan Bojković, Aleksandar Lukić, Dragi Ivić, Galina Perić. Direktori i upravnici Centra za kulturu (Doma omladine, Doma kulture) već od sredine osamdesetih su aktivno uključivani u organizaciju, scenarističku obradu i režiju svečanog defilea. On jeste bio zvanični deo igara, ali je po svojoj tipologiji pripadao kulturno-scenskim delatnostima, stoga su usluge profesionalnih kulturnih radnika bile neophodne. Mnogo puta smo bili u prilici da gledamo simbolične, atraktivne igrokaze u kojima su učestvovali profesionalni i amaterski glumci, predstavljajući ličnosti iz naše slavne istorije. U kolonama fijakera mogli smo više puta videti glumce kako predstavljaju Miloša i Ljubicu sa decom, Vuka Karadžića, Karađorđa, Đuru Jakšića, Milenu Pavlović Barili, Milivoja Živanovića, Ota Dubislava Pirha, Milicu Stojadinović Srpkinju, Iliju Gojkovića, Milivoja Stojanovića-Brku i mnoge druge. Izvanredni kostimi i uverljiva šminka, raskošni fijakeri, članovi folklornih ansambala kao pratnja, sve je to davalo šarm i slikovitost službenom početku Igara.

 

Ipak, kada kažemo prateće manifestacije, najpre se pomisli na legendarnu “Ljubičevsku noć“. To je bilo zabavno veče koje se održavalo na prostoru restorana “Moravska laguna“, u neposrednoj blizini Velike Morave. U to vreme ugostiteljski kapaciteti bili su skromni da prime sve zainteresovane. O čemu je reč? Bez obzira na rizik od vremenskih nepogoda, izuzetan prirodni ambijent, blizina reke i samog Ljubičeva činili su svoje. Pored toga, to nisu bili obični nastupi poznatih estradnih umetnika. Svaka od “Ljubičevskih noći“ imala je svoj scenario, pa beležimo imena Slobe Stojanovića, Mileta Lazića, Milisava Milenkovića, Jovana Ristića, Jovana Rajkovića, i drugih.

 

Prva “Ljubičevska noć“ biće upamćena po vrhunskim imenima tog vremena. Na sceni su se smenjivali Milivoje Živanović, Ljubiša Jovanović, Mira Stupica, Vasa Pantelić, Vlastimir Pavlović Carevac, Živan Saramandić, Minja Subota, Lola Novaković, Stjepan Džimi Stanić, Dubravka Nešović, orkestar Saše Subote, Branka Veselinović, Aca Stojković, Radmila Đuričić, Zoran Longinović i drugi. Uz sve to, skromni prostor bine upotpunjavala je odgovarajuća scenografija sačinjena od dekorativnih panoa. Sedamnaest godina je “Ljubičevska noć “održavana u Ljubičevu, da bi 1975. bila prebačena u grad. Istina je da je prostor ispred Lagune bio mali da primi preko 2.000 zainteresovanih; bila je prava sreća doći do rezervacije i u to vreme najpopularniji ljudi u gradu su bili oni koji su mogli da prijateljima obezbede rezervaciju.

Zašto je “Ljubičevska noć“ prebačena u Požarevac? Mnogi i danas uzdišu za Lagunom. Međutim, istina je da ona više nije mogla da zadovolji potrebe i veliku zainteresovanost građanstva. Postalo je i nebezbedno zbog blizine reke, ali i zbog nerešivog problema parkinga. Sedamdesete godine jesu godine brzog rasta standarda, pa su brojni automobili parkirani bili duž puta od Ljubičeva do Lagune, pa i preko, na smederevskoj strani. Kada je “Ljubičevska noć“ premeštena u grad, vešti organizatori u saradnji sa ugostiteljskim preduzećem “Avala“ maksimalno su iskoristili mogućnosti koje su bile na raspolaganju. Ogroman parking ispred hotela “Dunav“ mogao je da primi preko 1.500 ljudi, a pun pogodak je bila i bašta čuvenog restorana “Čikoš“ u kome je takođe moglo da se nađe mesta za veliki broj gostiju. Pri tom su organizovana dva programa koji su se (kao dva poluvremena) menjala. Najpre bi jedan komplet umetnika nastupao ispred “Dunava“, a onda bi prešao u “Čikoš“ i obrnuto.

Kada su definitivno nestale “Ljubičevske noći“? Niko ih, rekli bismo nije namerno ugasio. Pred kraj devedesetih i početkom dvehiljaditih, splaslo je interesovanje za tu vrstu zabave, pa su brojni kafići i restorani preuzeli goste nekadašnjih “Ljubičevskih noći“. Naravno, ne treba zaboraviti da se ta manifestacija održavala neposredno posle defilea. Praktično nije bilo zvezde s jugoslovenske estrade koja nije nastupala na tim scenama. Podsetimo se samo imena Bokija Miloševića, Cuneta Gojkovića, Đorđa Marjanovića, Bore Spužića – Kvake, Doris Dragović, Lea Martina, ali i Ljube Moljca, Stevke Božurevke, Perice Slovenskog, Minimaksa, itd, itd.

“Ljubičevsku noć“ je ranih dvehiljaditih nasledila druga vrsta programa, savrmenijeg i jevtinijeg. Dok su za “Ljubičevsku noć“ bile obavezne konzumacije, za programe koji su pred igre trajali i po nedelju dana, Organizacioni odbor je izdvajao sredstva. Programi su se održavali po nedelju dana u centru grada. Tako su Igre stvarno postale narodne, jer se moglo besplatno uživati u nastupima umetnika za čije koncerte bi se, u redovnim okolnostima, platila skupa karta. Ni to nije sve. Ovi programi bili su prirodan nastavak, kulminacija redovnih letnjih programa koje je Centar za kulturu intenzivirao početkom dvehiljaditih godina. Program “Pod sjajem zvezda“ bio je takođe besplatan za posetu i on je obuhvatao sve uzraste i interesovanja. Događalo se da za dva letnja meseca, u nekih 45 radnih dana, bude i po stotinak različitih programa.

 

Jedan od najupornijih pratećih sadržaja je tradicionalna izložba društva “Ljubimac“. Veliki broj proizvođača sitnih životinja i kućnih ljubimaca, odlično organizovan, redovno je priređivao prodajne izložbe koje su bile uvek rado posećene. „Izložba „Ljubimac“ održava se praktično od početka igara; to je jedna od najvećih i najstarijih pratećih manifestacija Ljubičevskih konjičkih igara. “Zabeležena je i u kalendaru izložbi u Evropskom savezu“, naglasio je legendarni Prle Mošić prilikom proslave četrdesetogodišnjice rada 2021. godine i dodao “da nikada nije postojala bolja saradnja sa lokalnom samoupravom nego u ovom trenutku“.

Kada su izložbe u pitanju, ni to nije sve. Zavod za poljoprivredu “Stig“ je u saradnji s proizvođačima poljoprivredne opreme (pre svega Fabrike “Morava“) organizovao veoma posećene izložbe sajamskog tipa u hali sportova i na prostoru oko nje. Na tim izložbama sklapali su se poslovi, održavani seminari i demonstrirala oprema.

Pored Centra za kulturu, redovni učesnici pratećih programa LjKI bile su sve ustanove kulture čiji je osnivač Grad. Tako smo bili u prilici da gledamo tematske izložbe Narodnog muzeja, Istorijskog arhiva, Narodne Biblioteke “Ilija M. Petrović“, Fondacije “Milenin dom“ (čuvena manifestacija “Ulica kulture“), da uživamo u nastupima Gradskog ženskog hora “Barili“; ni to nije sve. Tradicionalno su priređivane i folklorne večeri gde smo mogli videti najorganizovanije i najspremnije folklorne ansamble iz kulturno-umetničkih društava našega kraja na velikoj sceni u centru grada. U ovim aktivnostima nisu zaostajala ni naša slikarska udruženja ULIS “Milena Pavlović Barili“ i “Đura Jakšić“. Bilo je mesta da se vide i veštine baletskog studija “Amadeus“, plesnih sportskih klubova “Bolero“, “Požarevac dens“, “Rojal“’, i drugih. Ni rokeri nisu zaostajali. Bilo je prilika da požarevačke grupe nastupaju kao predgrupe slavnim gostima, ili samostalno. Kao što se može i iz ovog gotovo telegrafskog nabrajanja videti, prateći programi su u potpunosti iskoristili svoju šansu  da pokažu gradu ono za šta su se redovno pripremali tokom godine. Na velikoj, profesionalnoj sceni, uz vrhunsku ozvuku i rasvetu, Požarevac je bio u prilici da dočeka najveće zvezde naše estrade.

 

Posebnu pažnju zaslužuje legendarni “Radio LjKI“. Još 1968. godine, desetak, petnaest dana pred igre, aktivirana je radio-stanica koja je sav program emitovala uživo! Radila bi do kraja Igara. Program je bio šarolik, sastojao se iz kontakt-emisija, poetskih matinea, intervjua sa čelnicima grada, servisnih informacija vezanih za funkcionisanje gradskih službi u vreme Igara, kao i za same Igre. Krajem šezdesetih kratko vreme “studio“ je bio u kancelariji predstavništva Hidrometeoroškog zavoda (!?), da bi početkom sedamdesetih izvesno vreme radio u prostorijama ženskog zatvora. Spikeri su bili Dragana Maca Damnjanović i Nebojša Jovanović “Divljak“. Ova stanica nije se dugo zadržala na tom mestu. Prelazi u potkrovlje opštinskog Zdanja. Sve vreme jedno ime je neraskidivo vezano za njen rad, a to je čika-Strahinja (Milorad Strahinović) iz Narodne tehnike, čovek koji je umeo da na predajniku direktno misksuje naše emisije, glas i muziku. Taj početni period u potkrovlju Zdanja vezuje se i za Ranka Milinkovića, čoveka izuzetno bogatog, sonornog glasa, ali i za narastajuću ekipu entuzijasta i zaljubljenika u radio. U rad stanice uključeni su bili novinari “Reči naroda“ ali i brojni amateri.

Vratimo se počecima našeg lokalnog radija. Taj studio zvali smo “pilićarnik“ jer je bio obložen, radi izolacije i akustičnosti, ambalažom za jaja! Radio je u dvema prostorijama. U jednoj je bila redakcija, a u drugoj studio sa kabinom u kojoj smo golim rukama prespajali žicu telefona za javljanja slušalaca i reportera. Program je tekao u prepodnevnim i u popodnevnim satima;  bio je to u reklamnom smislu avangardan potez. Vrlo brzo se ekipa oko dobroćudnog i tihog čika-Strahinje okupila i povećala. Radio je imao privremenu dozvolu, sa zabranom da radi jedan sat pre svitanja i jedan sat po zalasku sunca, na srednjim talasima, da ne bi ometao druge radio-stanice. Radio-Požarevac zvanično je otvoren 20. oktobra 1977. godine, mada je ideja bila da se otvori na Dan oslobođenja, kako se dugo nezvanično vodio datum osnivanja. Eto, i on je “dete“ Ljubičevskih konjičkih igara.

Treba se podsetiti i dela Igara koji je dolazio odozgo, bukvalno s neba. Godine 1968. ambiciozni promoteri Igara angažovali su članove Aero-kluba “Smederevo“. Oni su bacali nad više gradova Srbije letke i tako reklamirali igre. Štaviše, osim prošle godine, oni su stalno učestvovali na kraju igara, izvodeći skokove u centar hipodroma, često noseći sa sobom simbolične poruke, zastave, itd.

 

U sledećem nastavku: “Konjica u ratu“

Tekstove objavljujemo utorkom